Економски хаос у земљи без вере

Колико процената Срба верује у Бога? Ја претпостављам да се ради о три до пет процената. Не много више од тога.

Познавао сам, и познајем, две вернице. За мене светице. Моју покојну баку на селу и мајку мог најбољег друга. Обе су пример моралне чистоте. Бесконачно пружање љубави мужевима, деци, свима који било шта од њих затраже. Ако би и помислиле нешто лоше, страх од Бога би их одмах повукао у њихове моралне оквире. Не рачунајући свештенике, мушкарца попут њих у Србији не нађох.

Зашто је потребна вера у Бога? Да би се успоставила хијерархија вредности и поштовања, како би постојао мир и ред у друштву, и како би „нормалност" одређивале истинске моралне вредности.

Пошто Срби, у већини, не верују у Бога траже супституте у великим Вођама који би могли да заведу ред и учине им живот подношљивијим. Несвесни да сами чине живот неподношљивим.

Тако у нашем народу постоји снажна потреба за ауторитетима, која изроди диктаторе. А онда те диктаторе неко из народа убије, ухапси... Убили би смо ми и Бога, али нам није приступачан. Не можемо допрети до њега.

Уколико не постоји поштовање ауторитета (од Бога, преко председника, шефа, оца, породице, окружења) постоји бес, мржња, похлепа, бахатост... А ако је то особина већине, а нормалност одређује већина, онда је сасвим ненормално бити поштен, искрен, вредан, послушан.

И долазимо до економског хаоса у коме живимо.И из кога не можемо изаћи без повратка вери и без повратка реда у свакодневном животу.

Никола ме је подсетио са „жутим тракама" на анегдоту о Полу Самјуелсону и нашем економисти од пре тридесетак година у Дубровнику.

Пита наш економиста Самјуелсона „када ће Југославија бити богата као Америка?", на шта му овај одговори „никада". Видевши збуњеност на лицу нашег економисте Самјуелсон му је показао паркинг преко пута хотела и рекао му да пажљиво посматра како се возачи непрописно паркирају и не поштују обележја паркинга. И сад, када се нико не паркира прописно, настаје загушење услед немогућности да се уђе или изађе на паркинг, на паркинг место... Само на једном паркингу се у току дана потроши неколико литара бензина због непрописног паркирања. Када се то пренесе на ниво читаве економије долази се до чињенице да се расипамо ресурсима и живимо као пијани богаташи (мада смо сироти као црквени мишеви).

Био сам у Јапану и био сам импресиониран искоришћеношћу сваког квадратног метра простора. Просечан Јапанац у Србији је сигурно збуњен када слуша о нашем сиромаштву. Живи у 30-так квадрата са својом четворочланом породицом, има огромне трошкове саобраћаја, становања. А код нас види необрађене њиве, полуђубришта-полуруине у центру града, запуштене али много веће зграде и станове него у Јапану...

Ниче је рекао да нижа култура од више прво преузима њене мане и пороке, а тек онда њене врлине. Мане је лакше опонашати.

Капитализам је дошао почетком деведесетих година прошлог века у Србију (и Русију, Румунију, Бугарску, Украјину). И са њиме су дошли пиштољи, пљачке, проституција, еманципација, насиље.

Србија, уз поменуте земље, има највишу стопу абортуса на свету, и најнижу стопу наталитета.

Приватизацију још не завршисмо, ал ко је могао да опљачка и превари обогатио се. А нама осталима нико није крив што нисмо били на њиховом месту. И ми би смо се исто понашали. Зашто се иначе љутимо. Равнодушност би значила да нисмо такви.

Политичари који се баве нашом економијом воле да их зовемо „економски експерти". Бахати су, не размишљају о последицама мера које спроводе, нити их то интересује. „Пекар, лекар, апотекар". Све су могли да буду и за све су рођени и незаменљиви. Али им најлепше иде да се поигравају са нашим судбинама.

За крај надам се да ћемо после свих порока од капитализма научити и неке врлине које он има.