"Ni­je Slo­bo kriv, mi smo go­vna!"

Hi­per­ten­zi­ja. Vi­so­ko da vi­še ne mo­že da bu­de. Je­dnom pro­či­tah ne­gđe da za op­štu sre­ću tre­ba na­uči­ti ili da ne pri­mje­ću­ješ glu­post, ili da je ta­ko pri­mi­je­će­nu ne ko­men­ta­ri­šeš. Ne na­učih još ni je­dno ni dru­go. Za­to je pri­ti­sak ne­đe­lje po­vi­šen.

"Ni­je Slo­bo kriv, mi smo go­vna!"

Ži­va is­ti­na. Je­smo, je­smo! Do­vo­ljno je sa­mo otvo­ri­ti dne­vne no­vi­ne, i ru­ku na srce, vi­diš da ni­je kriv ni Slo­bo, a ni ovi da­naš­nji. Mi, mi smo go­vna.

Kad za­ne­ma­ri­mo po­li­ti­čke na­slo­ve, tri naj­do­mi­nan­tni­ja na­slo­va ovih da­na u ve­ći­ni no­vi­na su:

- Dra­go Dis­kre­ci­ja... Sve­šte­nik, par­don, pen­zi­oni­sa­ni sve­šte­nik ušao u ri­ali­ti "Pa­ro­vi". Sa­mo pos­to­ja­nje i tra­ja­nje ovog ri­ali­ti­ja ne vri­je­di vi­še ni ko­men­ta­ri­sa­ti, jer sa­mo ispa­dneš lud, ali ne mo­gu da pri­hva­tim da Crkva ko­ja je zbog pos­ta za­bra­ni­la "Pi­hti­ja­du", sad, is­to za vri­je­me pos­ta, je­dnog svog čla­na ima u toj lu­dni­ci. Do­bro, do­bro, ka­zni­li su Dra­gu Dis­kre­ci­ju, eto ni­je mo­gao pri­češ­ći­va­ti vjer­ni­ke na kra­ju ovog pos­ta, ali su ga već oprav­da­li - ta­mo, u toj ku­ći je ve­li­ki broj mla­dih lju­di ko­je na­ša crkva ne smi­je odba­ci­ti, te je na je­dnom ta­kvom mjes­tu ne­op­ho­dan sve­šte­nik da ih izve­de (izvo­di) na pra­vi put. Pra­vog pu­ta, či­ni mi se, oda­vno ne­ma, ali ni glu­post i lu­dost oda­vno kod nas kra­ja ne­ma­ju. U sva­kom slu­ča­ju dis­kre­ci­ja je za­ga­ran­to­va­na, bi­li to Ma­ca ili Dra­go, zar je bi­tno. Sa­mo evrop­ski, sa­mo de­mo­krat­ski!

- Dje­voj­či­ca (12) obja­vi­la vi­deo na YouTu­beu na te­mu ras­ki­da svo­je ve­ze. Na­pre­dna nam omla­di­na. Što bi je­dan nas biv­ši pred­sje­dnik re­kao: "Drža­va s ova­kvom omla­di­nom ne tre­ba da se pla­ši za svo­ju bu­du­ćnost!". Ona, sun­ce mo­je ma­lo, na­šmin­ka­na, sa ges­ti­ku­la­ci­jom ko­ja je da­nas must ha­ve ša­blon kod sve po­pu­lar­ni­jeg za­ni­ma­nja "vi­deo-blo­ger­ka", nam otva­ra du­šu i go­vo­ri ka­ko ju je ta­mo ne­ki đe­čak os­ta­vio. Is­ko­ris­tio i os­ta­vio, a ona je nje­ga mno­go vo­lje­la i bi­la spre­mna za nje­ga sve da ura­di. Vo­lje­la ga je vi­še ne­go pret­ho­dnog mom­ka sa ko­jim je bi­la tri go­di­ne u ve­zi. Po­top.  Oče­ku­jem po­top. Ni­šta ma­nje. To­tal­no uni­šte­nje. Jer, li­je­ka ne vi­dim. Dža­ba se pi­tam ko je za­ka­zao u od­go­ju ovog đe­te­ta, jer to ni­je usa­mljen slu­čaj. A sa­mi smo kri­vi (si­ne, evo ti ta­blet, igraj se da ma­ma za­vrši ne­što!). Ži­vi­mo u vre­me­nu brze ko­ne­kci­je i uspo­re­nog in­te­le­kta!

- Pro­cu­rio si­li­kon. Star­le­ta. Ta­ma­ra Đu­rić. Ho­spi­ta­li­zo­va­na. Pro­cu­rio si­li­kon. Pret­ho­dno ugra­đen u za­dnji­cu. Sko­ro sve no­vi­ne i ta­blo­idi pi­sa­li o to­me. Na­rod či­ta, na­rod ko­men­ta­ri­še. Još ni­sam usvo­ji­la de­fi­ni­ci­ju star­le­ta, ali znam šta je me­dij­ski pros­tor i pi­tam se ot­kad je pos­tao ta­ko jef­tin. Ako je ovo slo­bo­da za ko­ju se po­je­di­ni me­di­ji bo­re, evo prva di­žem ru­ku za di­kta­tu­ru. To­li­ko je us­pje­šnih lju­di ko­ji ima­ju šta da ka­žu i da po­ka­žu, bez ski­da­nja ga­ća, ali eto, na­slo­vnu stra­nu do­bi­la, da izvi­ni­te, gu­zi­ca.

Ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da su in­for­ma­ci­je dos­tu­pni­je ne­go ikad, po­lu­pi­sme­ni (ne­pi­sme­ni) lju­di u da­naš­nje vri­je­me ima­ju pro­fi­le na ra­zli­či­tim druš­tve­nim mre­ža­ma, ko­ris­te ve­ći­nu apli­ka­ci­ja na mo­bil­nim te­le­fo­ni­ma i sa­mim tim pred­stav­lja­ju či­ta­la­čku pu­bli­ku. A o to­me šta su pro­či­ta­li su­vi­šno je go­vo­ri­ti. Tu in­te­le­ktu­al­nu kri­zu vje­što ko­ris­te no­vi­ne i ta­blo­idi. Stvo­ri­li su se­bi ma­so­vnu pu­bli­ku, do­bi­li su na či­ta­nos­ti, iako re­al­no u nji­ho­vim re­do­vi­ma ne­ma šta da se či­ta. Si­tu­aci­ja je to­li­ko lo­ša da uhva­tim se­be da ra­zmiš­ljam da bi mo­žda bi­lo do­bro da nam do­đe je­dan Kim Jong Un (pred­sje­dnik Sje­ver­ne Ko­re­je) i da pos­to­ji ne­ko ve­oma strog ko bi pre­gle­dao sva­ku vi­jest, čla­nak, vi­deo pri­je nje­go­vog objav­lji­va­nja.