„Posle zauzeća Kajmakčalana, Brazdaste i Rovovske kose i usamljenog Ćuvika nađosmo se oči u oči sa Sedmim pukom bugarske vojske. Bijemo se i dan i noć, jedan drugoga nemilosrdno satiremo. Mozak nam stao, um nam otkazao poslušnost, obične smo mašine. Naš Sedmi puk hteo bi kući, ali nam taj put preči Sedmi puk – braće Bugara”, piše u Listu narodne zahvalnosti, Drenovčanin, kapetan Živan J. Kezić, legendarni komandant Sremskog dobrovoljačkog odreda, piše Politika.
Dva Sedma puka, ukopana jedan spram drugoga u kaljavim rovovima, s vremena na vreme, opali po neki topovski metak i svali se negde u pozadinu neprijateljskog štaba i rezerve. Dotrča bataljonski ordonans Anđelković i raportira, viče: Gospodine poručniče, evo nam dolazi pojačanje. Dolazi nam još jedan Sedmi puk! Sad smo jaki kao zemlja, Jedan naš, jedan bugarski i jedan ruski Sedmi puk, sve bratski, gde će nam sada biti kraj. I ne prođe ni pola sata da se začu ruski govor; „Zdrav željaju”, progovori ruski oficir, „Zdravo brate i dobro nam došao”, odgovara mu poručnik. Pružiše jedan drugome ruku, zagrliše se... suze radosnice rekoše sve, pa sedoše i otpoče sporazum o smeni srbskih jedinica na levom krilu i linijama posednutih položaja od strane neprijatelja.
„Dragi brate”, reče komandir, oficiru Saši (Aleksandru iz Odese), evo nas ovde, tu smo tri Sedma puka. Od ovoga trenutka imamo da se bijemo, krv lijemo i ginemo s raznim ciljevima. Srbski se bije i gine s željom da oslobodi svoje zarobljeno ognjište i porodice, bugarski po ćefu i naređenju Vrhovne komande Centralnih sila, a ruski je došao ovde da brani pravednu stvar, da srbskom Sedmom puku pomogne i kazni neposlušnog brata Bugarina.
Do zore obavljena je smena. Rusi zameniše srbski puk ispred sela Budimiraca, a krvavi Zapadni krš dobi na svoja pleća i trećeg slovenskog brata. Još iste noći Bugari napadoše Ruse, koji ih odbiše i krenuše u kontranapad i uspeše malo da uznapreduju. Na objavnici, regrut iz Bizerte Jezdimir Ilić primeti siluetu neprijateljskog vojnika, privuče mu se kao lisica, pa dreknu, a ovaj baci pušku i preda se. Doveden kod komandira stade i reče „Az sum starši. Po zanimanju sam daskal, az pozinam loša rabota ščo činimo tuka. Tako moraše da budet, nija ne sme krivi za tova.” Komandir Anđelković mu odgovori – „Tako je junače” – posedne ga i dade mu cigaretu. Odjedared, piše Kezić, komandir izrogači oči – na ramenima starši stajao je broj sedam, a i ovaj se zagleda u njegovu sedmicu. Komandir mu tad reče: „Da ne beše ovog i naši i vaši domovi bili bi čitavi, narod srećan. Živeo bi u miru, slozi i ljubavi kao prava braća, al ne beše tako...”
I tresu se makedonske planine iz temelja. Tri slovenska brata uhvatiše se u koštac, biju se krv liju, kosti pucaju, a jaruge postaju grobovi, pune se leševima. Telefoni zuje na sve strane. O količini prosute bratske krvi, zapisuje Živojin, raspituju se Beč, Pešta, Berlin, Carigrad, Sofija. Solun Petrograd, Pariz, Rim, London i cela Amerika. Svi su radi da čuju koliko do sada ima mrtvih i ranjenih i na jednoj i na drugoj strani i kako se ova nesrećna braća drže u bratskoj borbi. Mrtvi i ranjeni leže unaokolo, usta im suva, vašpiju za pomoć. Čuju se i razumeju, jer govore jednim istim jezikom i svaki škripi zubima. Prekide se prva borba, sve se utiša i nasta mir. Preživeli nose topla tela, a krv bratska još se puši i na jednoj i na drugoj strani, jer sva tri Sedma puka su naša.
„Sličnih prime u istoriji sveta nije bilo. Ovo je valjda sudbina Slovena htela da iskali svoj gnev zbog greha braće Bugara, da budu kažnjeni od braće Rusa koji su ih stvorili i oslobodili. Krenusmo svome razorenom ognjištu u strahovitom gonjenju razbijenog neprijatelja. Tek smo pogledali zgarišta domova i produžili dalje, kada su grešnici pali na svoja grešna kolena i molila za mir, a naše pobedonosne zastave zalepršale na vrhu Triglava, na obali Jadranskog mora i ispred naduvene Pešte. Tvrda je kapija ulaza u Srbiju, beleži između ostalog „Ratni pomenik”, kazivanje srbskog oficira Živana J. Kezića.
Olga Janković, Politika 
