„После заузећа Кајмакчалана, Браздасте и Рововске косе и усамљеног Ћувика нађосмо се очи у очи са Седмим пуком бугарске војске. Бијемо се и дан и ноћ, један другога немилосрдно сатиремо. Мозак нам стао, ум нам отказао послушност, обичне смо машине. Наш Седми пук хтео би кући, али нам тај пут пречи Седми пук – браће Бугара”, пише у Листу народне захвалности, Дреновчанин, капетан Живан Ј. Кезић, легендарни командант Сремског добровољачког одреда, пише Политика.
Два Седма пука, укопана један спрам другога у каљавим ровoвима, с времена на време, опали по неки топовски метак и свали се негде у позадину непријатељског штаба и резерве. Дотрча батаљонски ордонанс Анђелковић и рапортира, виче: Господине поручниче, ево нам долази појачање. Долази нам још један Седми пук! Сад смо јаки као земља, Један наш, један бугарски и један руски Седми пук, све братски, где ће нам сада бити крај. И не прође ни пола сата да се зачу руски говор; „Здрав жељају”, проговори руски официр, „Здраво брате и добро нам дошао”, одговара му поручник. Пружише један другоме руку, загрлише се... сузе радоснице рекоше све, па седоше и отпоче споразум о смени србских јединица на левом крилу и линијама поседнутих положаја од стране непријатеља.
„Драги брате”, рече командир, официру Саши (Александру из Одесе), ево нас овде, ту смо три Седма пука. Од овога тренутка имамо да се бијемо, крв лијемо и гинемо с разним циљевима. Србски се бије и гине с жељом да ослободи своје заробљено огњиште и породице, бугарски по ћефу и наређењу Врховне команде Централних сила, а руски је дошао овде да брани праведну ствар, да србском Седмом пуку помогне и казни непослушног брата Бугарина.
До зоре обављена је смена. Руси заменише србски пук испред села Будимираца, а крвави Западни крш доби на своја плећа и трећег словенског брата. Још исте ноћи Бугари нападоше Русе, који их одбише и кренуше у контранапад и успеше мало да узнапредују. На објавници, регрут из Бизерте Јездимир Илић примети силуету непријатељског војника, привуче му се као лисица, па дрекну, а овај баци пушку и преда се. Доведен код командира стаде и рече „Аз сум старши. По занимању сам даскал, аз позинам лоша работа шчо чинимо тука. Тако мораше да будет, нија не сме криви за това.” Командир Анђелковић му одговори – „Тако је јуначе” – поседне га и даде му цигарету. Одједаред, пише Кезић, командир изрогачи очи – на раменима старши стајао је број седам, а и овај се загледа у његову седмицу. Командир му тад рече: „Да не беше овог и наши и ваши домови били би читави, народ срећан. Живео би у миру, слози и љубави као права браћа, ал не беше тако...”
И тресу се македонске планине из темеља. Три словенска брата ухватише се у коштац, бију се крв лију, кости пуцају, а јаруге постају гробови, пуне се лешевима. Телефони зује на све стране. О количини просуте братске крви, записује Живојин, распитују се Беч, Пешта, Берлин, Цариград, Софија. Солун Петроград, Париз, Рим, Лондон и цела Америка. Сви су ради да чују колико до сада има мртвих и рањених и на једној и на другој страни и како се ова несрећна браћа држе у братској борби. Мртви и рањени леже унаоколо, уста им сува, вашпију за помоћ. Чују се и разумеју, јер говоре једним истим језиком и сваки шкрипи зубима. Прекиде се прва борба, све се утиша и наста мир. Преживели носе топла тела, а крв братска још се пуши и на једној и на другој страни, јер сва три Седма пука су наша.
„Сличних приме у историји света није било. Ово је ваљда судбина Словена хтела да искали свој гнев због греха браће Бугара, да буду кажњени од браће Руса који су их створили и ослободили. Кренусмо своме разореном огњишту у страховитом гоњењу разбијеног непријатеља. Тек смо погледали згаришта домова и продужили даље, када су грешници пали на своја грешна колена и молила за мир, а наше победоносне заставе залепршале на врху Триглава, на обали Јадранског мора и испред надувене Пеште. Тврда је капија улаза у Србију, бележи између осталог „Ратни поменик”, казивање србског официра Живана Ј. Кезића.
Олга Јанковић, Политика 
