Moćni zvuk za jubilej

Univerzitet umetnosti u Beogradu obeležio 50 godina postojanja izvođenjem Berliozovog Rekvijema u „Sava centru”; dirigent Bojan Suđić, solista Džozef Volverton.

Za veliki jubilej, velika priredba, delo-mastodont sa preko 500 izvođača! Učestvovali su: dva simfonijska orkestra (RTS, FMU) i pet horova (RTS, FMU, Obilić-Krsmanović, Španac, Collegium musicum). Ne osporavajući ni za trenutak značaj Berliozovog Rekvijema, ne možemo ga ni porediti sa vrhunskim delima istog žanra, sa Mocartovim ili Verdijevim Rekvijemom.

Da li se mislilo pa odustalo ili i ne pomišljalo da je veliki jubilej najviše obrazovne umetničke institucije kod nas (valjda) trebalo obeležiti delima njenih istaknutih prethodnika, profesora... Zašto nije izveden Hristić ( „Opelo u be molu”), Slavenski („Simfonija orijenta”), Ljubica Marić („Pesme prostora”)?

Hteo se spektakl, a Berliozovo delo je svo satkano od tananih niti tipično francuske ranoromantičarske lirike, bez kontrasta, bez mnogo efekata. Nisu tome pomogla ni dva orkestra ni četiri dodate grupe duvača, koje je (po partituri) trebalo rasporediti u četiri ugla sale kako bi, u vremenu koje nije poznavalo stereo zvuk, dočarali upravo stereo utisak.

Slika je bila impozantna, broj muzičara ogroman, masa horskih pevača bila je ukusno osvetljavana promenama boja na filmskom platnu. Bilo je ubedljivih delova i sasvim bezbojnih. Numera sa horovima a cappella postigla bi siguran efekat da nije bilo intonativnih, postepenih ali sigurnih „padanja”, koja su skoro neminovna u ogromnom horskom talasanju, bez orkestarske podrške. U sred Rekvijema, trubački fanfarozni zvuci nagoveštavali su jedan od vrhunaca, no bili bi primereniji kraju dela koje se, suprotno tome, završava u rezignaciji i najtišem zvuku.

Rukovoditi takvim masama hrabrost je i podvig po sebi, čemu je sklon dirigent Suđić koji ima strpljenja, znanja i volje da radi sa najvećim mogućim aparatom. Pored divljenja, izaziva i čuđenje.

Solista, tenor američkog porekla Džozef Volverton, pevao je izuzetno ekspresivnu deonicu postavljenu u visokoj lagi neprimereno ozvučen. To je samo značilo da smo ga dobro čuli, jer inače ne verujemo da bi bilo koji glas mogao da se nosi sa ogromnim izvođačkim masama. Ostavio je dosta dobar utisak koji nije proistekao iz lakoće realizacije deonice, već iz napora i truda.

Pojedini, skoro operski i scenski elementi, podsetili su na doživotnu želju velikog instrumentatora (Berlioza) da napiše operu. Moćni zvuk ansambla proistekao iz osam flauta i 12 horni, pored već pomenutih brojeva instrumentalista i horista, ispunili su salu „Sava centra” zvukom. Konačno smo čuli kako bi to trebalo da zvuči na svakom koncertu. Publike mnogo, atmosfera sasvim svečarska. Na početku i na kraju, sa najviše poleta, izvedena je akademska himna „Gaudeamus igitur”. Centralni i najvažniji deo – ni previše prisno ni uzbuđeno, ni doživljajno, a – jubilej prolazi.