Gorbačovljeva perestrojka: da li je postojala alternativa?

Ruska reč perestrojka krajem 80-ih godina prošlog veka bila je poznata u čitavom svetu. Sa njom su povezivali ime Mihaila Gorbačova, krah komunizma i kraj hladnog rata. Ipak za same stanovnike SSSR gorbačovljeve reforme su se završile ne samo krahom komunističkog režima, već i raspadom ekonomije, raspadom zemlje. Dvadeset godina kasnije političare i politikologe ne napušta misao da li je Sojvetski Savez imao drugi put?

1985. godine, posle smrti genealnog sekretara CK KPSS Konstantina Černjenka, mesto je zauzeo Mihail Gorbačov. Njemu je pošlo za rukom da uvede u vladu svoje pristalice koje su, kao i sam generalni sekretar, videle neophodnost promena. Istovremeno oni su bili ubeđeni da socijalizam nije potrošio svoje mogućnosti i da se reformama odozgo može sve ispraviti. Godinu dana kasnije pojavili su se termini perestrojka, ubrzanje i glasnost.

Gorbačov se nadao da će izlečiti ekonomiju pomoću zapadnih kredita i tehnologija. U zemlji se razvio kooperativni pokret – pojavili su se mali privatni preduzimači, gradila su se mešovita preduzeća uz uključivanje stranog kapitala. Bio je rehabilitovan i mogao je da se vrati u Moskvu akademik Andrej Saharov, kasnije je oslobođeno iz zatvora 140 disidenata.

Činilo se da sve teče po planu. Ipak Gorbačovu nije bilo suđeno da preporodi „socijalizam sa ljudskim licem“. Planska ekonomija nikako nije postajala efikasna, pa još i svetske cene nafte naglo su pale. Zemlja je živela u uslovima teškog deficita, tezge u prodavnicama su bile prazne. Zaoštreni su nacionalni konflikti u Jermeniji i Azarbejdžanu, Gruziji, Moldaviji, koji su tinjali godinama. Republike Srednje Azije i Baltika poželele su suverenitet. Novo mišljenje koje je proklamovao Gorbačov u spoljnoj politici pretvorilo se u beskrajne ustupke Zapadu. Uskoro, posle potpisivanja Beloveških sporazuma 1991. godine, i sam SSSR je nestao.

Alternativa perestrojki nije postojala. Druga je stvar što je bilo potrebno započeti je mnogo ranije, smatra politički tehnolog Aleksej Makarkin.

U trenutku gorbačovljeve perestrojke alternativa je bila samo ta da se sve prekine. Mogao je da se uspostavi još reakcionarniji režim. Mogli su da se prekinu kanali informacija sa Zapada. Mogli smo još više da razvijemo trku u naoružavanju. Ali tada bismo imali nešto između Jugoslavije i Rumunije – građanski rat među bivšim republikama.

Ipak u slučaju perestrojke ipak je bilo potrebno počinjati materijalim, uveren je politikolog Aleksandar Cipko.

Pre ili kasnije neki političar bi započeo odozgo ove reforme. Druga je stvar što je trebalo to činiti polako i oprezno. One su bile neizbežne: sva ta politika glasnosti, ukidanja cenzure, ukidanje eksternih komisija. Ali po meni ipak je to trebalo činiti kako su činili Kinezi – ekonomske reforme treba da pretiču političke.

Ipak da se setimo fraze da istorija ne trpi potencijal. Perestrojka u SSSR je ostala u prošlosti. Rusija ide napred.