Otvoreni univerzitet džihada

Ubistvo Benazir Buto odjeknulo je u virtuelnom internet svetu podjednako snažno kao i eksploziv privezan za telo islamskog fanatika koji je, uprkos nekoliko „prstenova” obezbeđenja, nekako uspeo da joj priđe smrtonosno blizu. Ta živa bomba je i ovoga puta, kao i u, nažalost, mnogo ranijih, uspela da pogodi dva cilja: da likvidira metu i izazove globalni publicitet.
Posle 11. septembra, koji je pokazao da ludilo Al Kaide nema granica, publicitet je za džihadiste postao podjednako važan kao i „učinak na terenu”: diverzije nikad nisu do kraja uspele ako nisu dobile adekvatnu medijsku ekspoziciju. Po nekima koji ih detaljno proučavaju, akcije na terenu se i preduzimaju samo zato da bi izazvale medijsku pažnju: islamski fanatici znaju da ne mogu da dobiju veliki rat, ali se zadovoljavaju pobedama u malim bitkama u kojima regrutuju i indoktriniraju nove sledbenike.

Za to im je na raspolaganju idealno sredstvo: internet. Pokret koji se bori protiv svakog modernizma, zdušno je prigrlio najmoderniju komunikacionu tehnologiju. Priroda svetske računarske mreže, njena otvorenost, fleksibilnost i trenutnost komunikacija, pogodnost da se poruke mogu šifrovati, a oni koji ih razmenjuju (bar neko vreme) skrivaju svoje prave namere i identitet, poslužila je kao plodno tle da se stvori novi tip „svetih ratnika” koji nisu ispalili nijedan metak, ali su ipak u prvim borbenim redovima.

Jedna studija ovog fenomena, na koju se poziva Rojters, navodi 5.600 internet sajtova koji šire ideologiju Al Kaide. Pritom, oni nisu obavezno međusobno povezani niti koordinirani – novu dimenziju ovom fenomenu daje činjenica da raste sazvežđe nezavisnih operatera, dok je po nekima Al Kaida prestala da bude samo grupa čvrsto povezanih islamskih fanatika i zaverenika, već da je postala i „brend” – ideologija sa mnogo samostalno delujućih sledbenika.

Internet je, za one koji umeju da se snalaze u njegovim lavirintima, prepun svakojakih sadržaja sa ekstremističkim otrovom: od saveta kako da se napravi bomba, do opisa raja u kojem samoubice čekaju lepotice čija se nevinost stalno obnavlja. U skladu sa porastom propusne moći internet veza, ti sadržaji nisu više samo tekstualni, već su postali i multimedijalni: kamere su takođe postale oružje. Prvi koji je među uticajnim džihadistima shvatio važnost slika bio je Abu Musad Al Zarkavi (lider Al Kaide u Iraku, ubijen 2006.). On je svojevremeno izdao naredbu da svaka grupa snima svaku svoju operaciju i da snimke što pre postavi na internet. „Više od pola bitke se vodi na bojištu medija”, poručivao je on u jednom presretnutom pismu. „Budite svesni da je svaki kadar koji snimite podjednako dobar koliko i raketa ispaljena u našeg neprijatelja i njegove marionete”.

I glavni štab Al Kaide, uostalom, šalje svoje redovne video „biltene” na kojima maskirani džihadista u studiju nabraja postignuća sa mnogih frontova, od Iraka do Čečenije, uz navođenje broja ubijenih Amerikanaca, koji je po pravilu dvostruko veći od onog u zvaničnim američkim saopštenjima. Grozomorni prizori pogubljenih talaca su takođe svetu predočeni na nekom od internet sajtova.

Mogućnost da se preko svetske mreže promoviše i populariše terorizam je, razume se, velika glavobolja za one kojima je posao da mu se suprotstavljaju. Jedna procena američkih obaveštajnih službi iz aprila 2006. tako konstatuje da se „proces radikalizacije u eri interneta zbiva mnogo brže, mnogo rasprostranjenije i mnogo anonimnije, što povećava verovatnoću iznenadnog napada nepoznatih grupa čije je članove i sledbenike teško identifikovati... Mreže unutar mreža, veze u okviru veza i kontakti između pojedinaca prevazilaze nacionalne i internacionalne granice”. Holandska obaveštajna služba internet pak opisuje kao „turbopunjač” džihadističke radikalizacije, a londonski „Ekonomist” navodi ocenu jednog eksperta za terorizam da internet džihadistima omogućava da održavaju svoj „otvoreni univerzitet”.

Internet provajderi doduše zatvaraju džihadističke web sajtove kad god ih lociraju, ali oni se pojavljuju negde drugde, pod drugim imenom i sa drugim operaterima. Jedan ekspert je to uporedio sa „invazijom iz svemira”, popularnom igricom sa početka kompjuterske ere: „Kad ekran jednom očistite od napadača, pojavljuje se novi, sa novom vojskom agresora”.

Naravno, pogodnosti interneta koristi i druga strana, pa su terorističke mreže sve češće infiltrirane. Borba protiv terorizma u sajber prostoru proizvodi međutim i kolateralnu štetu: oči i uši Velikog brata čitaju i našu poštu i evidentiraju kuda sve svraćamo kad god izađemo na digitalnu autostradu.