Krave spavaju u jednoj, a volovi u drugoj državi

Višegrad – Da smo kojim slučajem u vremenu doslednog poštovanja svih važećih zakona i silnih propisa, domaćin Pavle Mikavica i njegova supruga Rosa ne bi izlazili iz suda i zatvora zbog svakodnevnih povreda državne granice između Bosne i Hercegovine i Srbije. Ona prolazi kroz srce njihovog imanja i porodičnog domaćinstva u selu Panjak koje je razdeljeno između ove dve države i dve opštine – Višegrada i Užica. Mikavice tako, bez uobičajenih sankcija i uz logičnu toleranciju graničara obe države, svakodnevno i nebrojeno puta, sasvim nesvesno, povređuju i krše stroge granične propise.

Za lepših letnjih dana, u jednoj državi doručkuju, u drugoj na njivi i livadi ručaju, u jednoj piju jutarnju, a u drugoj obaveznu večernju kafu. Često im se pridruže komšije, rodbina, prijatelji, ili putnici namernici, ne znajući da zajedno sa njima „povećavaju“ ionako silne povrede granice.

I sve se to, bukvalno, dešava na stotinak kvadratnih metara njihovog imanja, jer im se kuća nalazi u Srbiji, a staje, drvljanik, koliba i kačara u Bosni i Hercegovini.

– Kad pođem do prvog komšije na kafu, zagazim duboko u drugu državu. Krenem li seoskim drumom, opet pređem granicu, pođem sa mojom babom u vrt, nema kuda nego preko granice. S proleća orem njivu, pa opet preko granice, poteram kravu na ispašu, ja i ona put granice. I sve tako otkako se razgraničiše Bosna i Hercegovina i Srbija – kazuje pomalo u šali, a u stvari zaozbiljno, čiča Pavle.

Priča, potom, kako su mu dolazili neki stručnjaci da omeđe granicu između Bosne i Srbije. Rekoše mu da po nekakvim kartama, još iz doba Franje austrougarskog, granica zavija oko njegove kuće i onda nekoliko kilometara ide seoskim putem prema Mokroj Gori.

Priseća se da su mu ti ljudi, što merkaše granicu, rekli da bi se mogla dogoditi neka korekcija granične crte, koja bi išla baš sredinom njegove staje.

– Eto ti mojih novih „muka“. Krava Šarulja bi onda spavala u Bosni, a volovi Sivonja i Garonja u Srbiji. Pa kad bi se slučajno noću sastali i pomešali, došlo bi do drastične povrede granice – priča u šali deda Pavle. Uz domaćinsku šljivovicu priča teče dalje, sa bezbroj pomalo neuobičajenih primera i pograničnih dogodovština.

– Tako ti ja, kad krenem pešice putem, jednom nogom koračam Srbijom, a drugom Bosnom. Ili kad vučem seno volovskom zapregom jedan vo gazi zemljom Srbijom, a drugi Bosnom. Nema šta, ovo ti je kod mene pravo pravcato čudo neviđeno, ko ne veruje, neka dođe, samo neka se ipak pričuva od graničara koji znaju prepoznati strance, jer su odavno navikli na nas malobrojne meštane u ovom mirnom kraju – kazuje Pavle.

Kršeći svakodnevno granične propise, Mikavice kažu da im ponekad u kuću navrate graničari iz Srbije. Popiju ljudi kafu, popričaju i odu, a njihove kolege iz Republike Srpske, odnosno Bosne i Hercegovine, vele, nikad im još nisu navraćali, niti su ih ikad videli na „njihovoj“ graničnoj crti u Panjku.

Nakon poslednjeg rata, pričaju Mikavice, znali su da je tu negde granica između bivših republika. Orijentisali su se prema spomeniku srpskom vojniku, na tunelu uskotračne pruge između Vardišta i Mokre Gore.

– To tada nikome niti je smetalo niti je ko mislio da će ikada zasmetati – zbori kratko Pavle.

Pavle i njegova supruga imaju lične karte koje su dobili u Užicu, gde su i na biračkom spisku, a telefon i struju plaćaju u Višegradu, jer su im njihovi priključci bliži i podesniji. Do kada će tako biti – ne znaju, verujući da to ipak nikome ne smeta.

– Daj bože da ovako potraje dok smo baba i ja živi, da se ne pojave kakve mudre i stroge glave koje bi nam uvele strogoću na „našoj“ granici. A kad umremo, neka opet dobro povedu računa, da mi kojim slučajem baba ne bude sahranjena u jednoj, a ja u drugoj državi, jer je i groblje podeljeno. Pola u Bosni, a pola u Srbiji – šali se deda Pavle između dva gutljaja odlične šljivovice koju je pekao u Srbiji od ubranih šljiva u svom bosanskom voćnjaku.