VELIKI PEVAČ I NENADMAŠNI GLUMAC

Na dan 13.  februara   2012.  godine navršilo se 139  godina od rođenja Fjodora Ivanoviča Šaljapina, operskog pevača neobičnog glasa koji je dobio široko priznanje  publike raznih zemalja od Zapada do Dalekog Istoka. On se proslavio ne samo kao genijalni pevač,  nego je bio i nenadmašni  glumac i majstor preobražavanja.

Neverovatna lakoća preobražavanja  

Taj stasiti čovek-gromada snažnog tela i tvrdog karaktera  lako se preobražavao u mršavog i maštanju sklonog romantičara Don Kihota. Bez obzira na svetlu boje kose,  i krupne crte lica, sa nverovatnom lakoćom bi se uživeo u ulogu mračnog demona, visprenog prepredenjaka Mefistofela. Neobičan talenat u saglsju sa priorodnim izgledom i stasom, omogućio je seoskom momku da prodre u visoko društvo  gde  se vrata nisu  svima otvarala.

Iz seoskog blata dospeo u elitno svetsko društvo

Fjodor Šaljapin se rodio i detinsjtvo proveo u Kazanju. Teško je pverovati da čovek  koji će biti priman u najeltinijem svetskom društvu potiče iz siromašne seljačke porodice. Pošto je završio samo osnovnu školu,   radio je kao šegrt kod raznih zanatlija-obućara,  limara,  pisara. Međutim,  Fjodor je od detinsjtva trežio nečemu sasvim drugom, što je u to vreme bio nedosptupno za njega-svetu umetnosti i pozorišta. Već sa  devet godina pevao je u crkvenim horovima,  pokušavao da nauči  da svira na violini i mnogo je čitao. Želja da se uemetnički izrazi toliko ga je privlačila  da je je u dvanestoj godini postao član glumačke trupe,  najpre kao statista,  skrivajući se neko vreme u redovimas mnogobrojnog hora  dobijajući samo kadkad male uloge. Strasna želja da se zaigra na sceni  dovodila je ambicioznog  mladića u razne  pozorišne družine  s kojima je on obilazio gradove Povoložja, Kavkaza, Srdnje Azije,  radeći čas kao fizički radnik, čas kao „specijalsita“ za utovar i istovar lađa na rečnim pristaništima i pri tom neretko gladujući  i spavajući na klupama po parkovima.

Srećan dolazak u Ufu

Tek pošto je stigao  u Ufu,  čistom slučajnošću su na njega obratili pažnjiu anagažujući ga kao zamenu obolelom pevaču u operi „Galjka“. Slavni pevač će tu epizodu kasnije ovako ispričati :“Videlo se da sam i sa više nego skromnim iskustvom člana hora uspeo da iskažem svoju prirodnu muzikalnost i čiste glasovne mogućnosti. Kad je jednom jedan od baritona  trupe iznenada,  uoči same predstave  iz nekih razloga    odbio da peva ulogu Solinika u operi „Galjka  „ od  Monjuška, a niko iz anasmbla  nije mogao da ga zameni, repetitor Semjonov-Samarski se obratio meni-da li bih pristao da pevam tu partiju. I pored toga što  sam ovom ponudom bio krajnje zatečen,   pristao sam. To je bio  tako iznenadno :prva u životu ozbiljna uloga . Brzo sam  naučio partiju i nastupio.  I bez obzira na jedan incident u toj predstavi,  kad sam umesto na stolicu seo na pod,  Semjonov-Samarski je bio potresen mojim pevanjem  i uz dobre savete  poneo se slično poljskom magnatu :dao mi je pet rubalja  i  počeo da mi poverava i druge  uloge. “

Uspešan debi 17 godišnjeg Fjodora pomogao mu da se učvrsti na operskoj sceni

Uspešni deb 17. godišnjeg Fjodora  pomogao mu je da se učvrsti na operskoj sceni i da pokaže svoj talenat u novim, mada ne i odveć značajnim ulogaama. Po volji sudbine,  stupivši u Dergačevu trupu,  dospeo je do Tifilisa (Gruzija)  gde je sreo D. A.  Usatova,  darovitog i predusrteljivog pedagoga, koji je otkrivši koliko je Šaljapin nadaren počeo da ga podučava besplatno. Ti časovi  i znanja kojim je ovladao  presudno su uticali na karijeru budućeg pevačkog genija. Nakon što je u Operi Tifilisa (sadašnji Tbilisi) proveo godinu dana,  Šaljapin prelazi u Peterburg.

Raskošne glasovne mogućnsoti mladog pevača

Raskošne  glasovne mogućnosti  mladog pevača nisu ostavili ravnodušnim ni publiku, ni muzičku kritiku,  pa čak ni direkciju Sank-Pterburških carskih pozorišta,  koja je  Šaljapina primila u stalni sastav operskog ansambla. Na sceni Marinskog pozorišta su mu poveravali partije Mefistofela u „Faustu „,  Ruslana u „Ruslanu i Ljudmili „,  a takđe i jednu komičnu rolnu  u operi „Tajni brak“, koja se,  istina,  bez obzira na besprekornu interpretaciju  nije svidela publici u onoj meri kao prethodni  njegovi  dramski likovi.

Saradnja sa Rahmanjinovom

Posle izvesnog stvaralačkog zatišja poznati mecena S. I. Mamontov je pozvao Šaljapina  da pređe u privatnu moskovsku  opersku trupu, gde je na njegovu stvaralačku delatnost blagorodno uticalo druženje i prijateljstvo sa kompozitorom Rahmanjinovim. Tu je on mogao da pokaže svu snagu svog visokog basa u partijama koje su najviše odgovarale  njegovom pevačkom temperament.  Fjodor je primerio sebi mnogo interesantnih likova sa različitih planova od  mlinara   u “Rusalki “do Ivana groznog u “Pskovitjanki “. U tom periodu on je bio anagažovan u inostranim operama dobijajući burne aplauze od publike koja je specijalno punila operske teatre da bi njega čula i videla.

Nastupi u Boljšem teatru

Sledeća faza u stvralačkoj delatnosti velikog svetskog pevača bila je njegova saradnja sa Boljšim teatrom.  Velinčastveni uspeh je doživeo i na sceni italijanskog operskog pozorišta” La Scala “ u Milanu pevajući partiju  Mefistofela. Italijanski kompozitor i  dirigent je priznao:”Novatorstvo Šaljapina   u sferi traganja za  dramskom  istinom u operskoj umetnosti izvršilo je ogroman uticaj na italijanski teatr.

Povratak korenima

Na vrhuncu slave Šaljapin se vratio korenima –u njegovom repertoaru su se pojavile  narodne pesme  poput “Dubinuške “ i drugih.

Filmsko iskustvo

Debi Šalajapinov na filmu bio je 1915. g.  kad je on igrao   glavnu  ulogu u istorijskoj drami “Ivan Vasičjevič Grozni”. Međutim,  kroz nekoliko godina, on je izgubivši poverenje vlasti izazvao njihovo negodovanje  i nije  vratio   sa gostovanja  iz SAD. Rešenje da napsuti Rusiju doneo je teška srca,  o čemu svedoči jedan od njegovih bliskih prijatelja-slikar Konstantin Korovin:”Jednog leta sam pošao sa Šalajpinom na Marnu. Zadržali smo se na obali kod jednog malenog kafea. Okolo  se uzdizalo  visoko drveće. Šaljapin se rapričao-Slušaj,  sad ja sedim s tobom  pored ovog drveća,  pevaju ptice,  proleće je. Pijemo kafu. Zašto mi nismo u Rusiji?Sve je to tako složeno,  ja ništa ne razumem. Koliko li sam se  samo puta upitao:o čemu se radi,  niko ne može da mi objasni. Gorki? On stalno  nešto govori,  a objasniti  ne može, mada deluje kao da nešto zna. A meni se sve više čini da on baš ništa ne zna o tome. Taj intrenacionalni  pokret može sve zahvatiti. Ja sam na raznim mestima kupio kuće.  Možda će biti ponovo potrebno da se beži. -Šalajpin je govorio zabrinuto,  a njegovo,  kao pergament bledo lice  dobijalo je žute obrise  i činilo mi se da to sa mnom razgovara neki sasvim drugi čovek. U Americi imam zakazano pet koncerata,  nastavio je on,  Jurok zove…Treba se što pre lečiti.  Tuga. ” Od tada je nastuao na  operskim scenama širom sveta i nikad se više nije vratio u otadžbinu.

Trijumf slave

Pored raznih počasnih zvanja,  ordena,  nagrada i priznanja koje  je dobijao u Engleskoj,  Francuskoj i drugim zemljama širom kugle zemaljske, Šalajpin je bio udostojen i zvanjem narodnog umetnika Ruske Republike koje pre njega nije dodeljeno nikome.  Na Aleji slave u Holivudu sija i Šaljapinova zvezda. Međutim,  za ocenu široke publike uvek je bio  važan samo  njegov pevački talenat i glumačko majstorstvo. Nije dovoljno poznavati ni proučavati književni  i sliakarski talenat  genijalnog pevača. Njegovi prijtelji svedoče da  su ispod Šaljapinove kičice izlazile  prekrasne slike  kao i da je pisao darovite   stihove  i prozu.

Građanin Rusije do kraja života

Do kraja svog života Fjodor Ivanovič Šaljapin je ostao ruski građanin,  nije primao državljanstvo neke druge zemlje,  maštajući da bude sahranjen  na rodnom tlu. I njegov san se ispunio: 46 godina posle smrti , prah velikog pevača je prenent u Moskvu da bi 29.  oktobra 1984.  bio položen u zemlju na Novodevičjem groblju.