Marketinška ili pravna država

Kao građani imamo pravo da od države očekujemo da stvori uslove u kojima ćemo biti bezbedni i u kojima ćemo moći kao pojedinci i zajednica da napredujemo. Međutim, čak i ako oni koji u ime naroda vode državu nemaju dobru viziju i dobre sposobnosti da ostvare ono što su dobili u zadatak, od njih se očekuje da obezbede minimum. Taj minimum je pravna država, to jest organizacija koja dosledno poštuje pravila koja je sama utvrdila. Naravno i ta pravila moraju naravno biti u skadu sa opštprihvaćenim načelima savremenog sveta.

Nepravna država može imati mnoge oblike. Na primer, nije pravna država ona u kojoj institucije primenjuju samo one propise koji samo u određenom trenutku odgovaraju eliti/partiji/klasi na vlasti. Nije pravna država ni ona u kojoj institucije nekim kršiteljima pravila gledaju kroz prste a druge strogo kažnjavaju za istu stvar. Najzad, nije pravna država ni ona u kojoj ostvarivanje prava zavisi od toga da li je građanin koji pravo želi da ostvari to pravo dovoljno moćan da se oni koji primenjuju zakon uplaše od njegovog vaninstitucionalnog uticaja.

Povod za ovaj kratak tekst o velikoj temi jeste najnoviji razvoj situacije sa primenom rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja. Mi dakle imamo Zakon koji nalaže da se svakome omogući pristup informaciji u posedu organa vlasti, i da se to učini u određenom roku i u određenoj proceduri. Taj isti zakon omogućava žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja kada je pravo uskraćeno i nalaže organima vlasti da bezuslovno postupe po rešenju Poverenika po žalbi i njegovom nalogu. Rok za takvo postupanje je 3 dana. Pre desetak dana Poverenik je obelodanio da postoji preko 100 organa vlasti koji su prekršili zakon ne samo po tome što tražiocima nisu dostavili informacije, već i po tome što nisu ispunili svoju zakonsku obavezu ni po konačnoj odluci po žalbi. U saopštenju Poverenika je izričito pomenuto nekoliko centralnih organa vlasti koji su tako postupali. Saopštenje je izazvalo veliku medijsku pažnju i izuzetno kritičan odnos svih medija prema institucijama koje su na ovaj način dobile negativan publicitet. Ubrzo potom, dva organa vlasti su u potpunosti ili delimično dostavili tražene im dokumente. To su bili RTS (dostavljanje dela dokumenata koje im je tražio Komitet pravnika za ljudska prava) i RIK (dostavljanje, kopija izveštaja o finansiranju kampanje za izbor predsednika Republike organizaciji Transparentnost – Srbija). Čini se da su neke druge „prozvane“ institucije ostale dosledne praksi nepostupanja (npr. BIA, Ministarstvo za infrastrukturu).

Sve nas ovo navodi na misao da oni koji postupaju nakon što proteknu svi mogući rokovi i tek nakon što nastane „kritična masa“ pritiska javnog mnenja, u stvari nisu bezuslovni protagonisti pravne države, već njene zamene koju bismo uslovno mogli da nazovemo „marketinškom državom“. Na isti, „marketinški“ način verovatno razmišljaju i oni koji se ne obaziru na negativan imidž koji stvaraju u javnosti, pa stoga ni posle pritiska javnosti ne ispunjavaju obaveze, odnosno, možda je reč o institucijama/partijama/političarima koji upravo žele da pruže dokaza o tome da im se može da budu iznad pravnog sistema, računajući na to da će pridobiti pristalice takvog stava, kojih sigurno u Srbiji nije malo.

Možda bismo mogli na osnovu svega ovoga da budemo srećni, zato što imamo dokaz da javno mnenje ipak može da utiče na odluke nosilaca vlasti. Međutim, razloga za zabrinutost ima mnogo više. „Marketinška država“ nas skupo košta. Taj trošak se ne ogleda samo u silnoj energiji koju je potrebno utrošiti da bi se ostvarilo neko pravo ili obezbedilo sprovođenje zakona. Mnogo je gore po celo društvo to što se u „marketinškoj državi“ mnogo više polaže na popularnost mera nego na dobro planiranje i ostvarivanje stvarnih i dugoročnih rezultata.

Beograd, 30. jun 2008.