Маркетиншка или правна држава

Као грађани имамо право да од државе очекујемо да створи услове у којима ћемо бити безбедни и у којима ћемо моћи као појединци и заједница да напредујемо. Међутим, чак и ако они који у име народа воде државу немају добру визију и добре способности да остваре оно што су добили у задатак, од њих се очекује да обезбеде минимум. Тај минимум је правна држава, то јест организација која доследно поштује правила која је сама утврдила. Наравно и та правила морају наравно бити у скаду са општприхваћеним начелима савременог света.

Неправна држава може имати многе облике. На пример, није правна држава она у којој институције примењују само оне прописе који само у одређеном тренутку одговарају елити/партији/класи на власти. Није правна држава ни она у којој институције неким кршитељима правила гледају кроз прсте а друге строго кажњавају за исту ствар. Најзад, није правна држава ни она у којој остваривање права зависи од тога да ли је грађанин који право жели да оствари то право довољно моћан да се они који примењују закон уплаше од његовог ванинституционалног утицаја.

Повод за овај кратак текст о великој теми јесте најновији развој ситуације са применом решења Повереника за информације од јавног значаја. Ми дакле имамо Закон који налаже да се свакоме омогући приступ информацији у поседу органа власти, и да се то учини у одређеном року и у одређеној процедури. Тај исти закон омогућава жалбу Поверенику за информације од јавног значаја када је право ускраћено и налаже органима власти да безусловно поступе по решењу Повереника по жалби и његовом налогу. Рок за такво поступање је 3 дана. Пре десетак дана Повереник је обелоданио да постоји преко 100 органа власти који су прекршили закон не само по томе што тражиоцима нису доставили информације, већ и по томе што нису испунили своју законску обавезу ни по коначној одлуци по жалби. У саопштењу Повереника је изричито поменуто неколико централних органа власти који су тако поступали. Саопштење је изазвало велику медијску пажњу и изузетно критичан однос свих медија према институцијама које су на овај начин добиле негативан публицитет. Убрзо потом, два органа власти су у потпуности или делимично доставили тражене им документе. То су били РТС (достављање дела докумената које им је тражио Комитет правника за људска права) и РИК (достављање, копија извештаја о финансирању кампање за избор председника Републике организацији Транспарентност – Србија). Чини се да су неке друге „прозване“ институције остале доследне пракси непоступања (нпр. БИА, Министарство за инфраструктуру).

Све нас ово наводи на мисао да они који поступају након што протекну сви могући рокови и тек након што настане „критична маса“ притиска јавног мнења, у ствари нису безусловни протагонисти правне државе, већ њене замене коју бисмо условно могли да назовемо „маркетиншком државом“. На исти, „маркетиншки“ начин вероватно размишљају и они који се не обазиру на негативан имиџ који стварају у јавности, па стога ни после притиска јавности не испуњавају обавезе, односно, можда је реч о институцијама/партијама/политичарима који управо желе да пруже доказа о томе да им се може да буду изнад правног система, рачунајући на то да ће придобити присталице таквог става, којих сигурно у Србији није мало.

Можда бисмо могли на основу свега овога да будемо срећни, зато што имамо доказ да јавно мнење ипак може да утиче на одлуке носилаца власти. Међутим, разлога за забринутост има много више. „Маркетиншка држава“ нас скупо кошта. Тај трошак се не огледа само у силној енергији коју је потребно утрошити да би се остварило неко право или обезбедило спровођење закона. Много је горе по цело друштво то што се у „маркетиншкој држави“ много више полаже на популарност мера него на добро планирање и остваривање стварних и дугорочних резултата.

Београд, 30. јун 2008.