Prof. Dr. Dušan Milisavljević – Kako unaprediti Srbsko zdravstvo?

Reforma zdravstvenog sistema Srbije je preko neophodna, ona mora sistem da učini održivim i efikasnim. Iako je ova potreba još 2003. godine iskazana u dokumentu zdravstvene politike Srbije, koji je kreiran u skladu sa svetskim trendovima razvoja zdravstvenih sistema i preporukama SZO, nije se daleko odmaklo i sistem se i dalje suočava sa ogromnim problemima.
Ukoliko samo uporedimo podatak da Srbija ima dva puta veću stopu smrtnosti za sve uzroke smrti ili tri puta veću stopu smrtnosti usled bolesti krvi i krvnih sudova jasna je veličina problema. Ona se ogleda u ogromnoj opterećenosti bolestima, nedostatku kapaciteta i neefikasnosti postojećeg sistema zdravstvene zaštite. Može se zaključiti da je jasna potreba za promenom, ali i da je za donošenje konačne ocene izvodljivosti predloženih rešenja neophodno izvršiti detaljnu analizu izvodljivost.
Zdravlje predstavlja jedan od najvažnijih resursa kojim raspolaže jedno društvo. Ono predstavlja preduslov društvenog i ekonomskog razvoja. Sa razvojem svesti o značaju ljudskog zdravlja za sveukupan razvoj, konzistentna sistemska rešenja u svim oblastima zdravstvene zaštite.
Zdravstveni sistem Srbije, kao podsistem šireg društvenog sistema predstavlja dinamičku celinu koja zahteva stalan proces preoblikovanja, odnosno razvoja. Iako je zdravstveni sistem Srbije, nasledio, kao deo bivše Jugoslavije, centralizovani i birokratski sistem upravljanja u poslednjih deset godina se nalazi pod značajnim pritiskom koji podstiče velike promene u načinu funkcionisanja.

Značajni problemi koji su doveli do lošeg zdravstvenog stanja stanovništva u Srbiji su izuzetno manje korišćenje usluga među socijalno osetljivim grupama, kao i veliki broj stanovnika bez zdravstvenog osiguranja. Ipak možda najvažniji uzroci ovakvog stanja su neadekvatno upravljanje unutar sistema zdravstvene zaštite, neusklađenost zdravstvenih kapaciteta i starosne strukture stanovništva i neuključenost privatnog sektora u sistem zdravstvene zaštite i osiguranja.

Sa jedne strane zdravstveni sistem Srbije je pod pritiskom očekivanja javnosti, prilagođavanja socijalno-demografskim promena koje zahtevaju brzo prepoznavanje i adaptiranje novonastalim potrebama, zatim pod pritiskom novih trendova u oblasti zdravstvene zaštite, gde se sa kurativne prelazi na preventivnu i medicinu blagostanja, promenama u modelima bolesti i faktorima rizika ili promenama u naučnim saznanjima. Sa druge strane tu su globalizacija sistema zdravstvene zaštite, pritisci na finansijsku održivost sistema, pritisci na performanse, transparentnost itd.

Pored navedenih spoljnih pritisaka koji podstiču promene u zdravstvenom sistemu, sam sistem zdravstvene zaštite Srbije kao unutrašnji pritisak ima problem održivosti sistema, usled ograničenosti resursa i loših performansi.
Najvažniji izazovi zdravstvenog sistema Srbije u tom smislu su jačanje zdravstvenog potencijala nacije, finansijska održivost, dostupnost zdravstvene zaštite, demografski trendovi, porast masovnih nezaraznih bolesti i postavljanje pacijenta u centar zdravstvene zaštite.
Reforma sistema zdravstvene zaštite u Srbiji treba da dovode do poboljšanja zdravstvenog stanja stanovništva, smanjenja troškova kroz jačanje efektivnosti i efikasnosti pružanja zdravstvene zaštite i povećanje mogućnosti izbora kako za korisnike tako i za davaoce usluga u zdravstvu.

Ukoliko su ljudi resurs, a znanje proizvod, pri tom od nivoa produktivnosti zavisi brzina ekonomskog rasta, delovanje na faktore koji pozitivno utiču na povećanje nivoa produktivnosti istovremeno ima pozitivan efekat na ekonomski rast. Jasno je da su ljudi slabijeg zdravlja manje produktivni od zdravih ljudi. Oni ne samo da obavljaju svoj posao umanjenim kapacitetima već i smanjuju snabdevenost tržišta radnom snagom usled bolovanja ili prevremenog penzionisanja. U ekonomiji zasnovanoj na znanju gde je nivo obrazovanja ključan faktor napretka ova posledica ima bitan negativan efekat na produktivnost. Dodatno, ljudi sa slabijim zdravljem su manje motivisani da štede i da svoju ušteđevinu investiraju u intelektualni ili fizički kapital. Sve to navodi na zaključak da se unapređenjem zdravstvenog statusa populacije može bitno uticati na veću pojedinačnu produktivnost, veću snabdevenost tržišta radnom snagom, veći obrazovni uspeh, veću štednju i samim tim veće ulaganje u intelektualni kapital pojedinaca.