Проф. Др. Душан Милисављевић – Како унапредити Србско здравство?

Реформа здравственог система Србије је преко неопходна, она мора систем да учини одрживим и ефикасним. Иако је ова потреба још 2003. године исказана у документу здравствене политике Србије, који је креиран у складу са светским трендовима развоја здравствених система и препорукама СЗО, није се далеко одмакло и систем се и даље суочава са огромним проблемима.
Уколико само упоредимо податак да Србија има два пута већу стопу смртности за све узроке смрти или три пута већу стопу смртности услед болести крви и крвних судова јасна је величина проблема. Она се огледа у огромној оптерећености болестима, недостатку капацитета и неефикасности постојећег система здравствене заштите. Може се закључити да је јасна потреба за променом, али и да је за доношење коначне оцене изводљивости предложених решења неопходно извршити детаљну анализу изводљивост.
Здравље представља један од најважнијих ресурса којим располаже једно друштво. Оно представља предуслов друштвеног и економског развоја. Са развојем свести о значају људског здравља за свеукупан развој, конзистентна системска решења у свим областима здравствене заштите.
Здравствени систем Србије, као подсистем ширег друштвеног система представља динамичку целину која захтева сталан процес преобликовања, односно развоја. Иако је здравствени систем Србије, наследио, као део бивше Југославије, централизовани и бирократски систем управљања у последњих десет година се налази под значајним притиском који подстиче велике промене у начину функционисања.

Значајни проблеми који су довели до лошег здравственог стања становништва у Србији су изузетно мање коришћење услуга међу социјално осетљивим групама, као и велики број становника без здравственог осигурања. Ипак можда најважнији узроци оваквог стања су неадекватно управљање унутар система здравствене заштите, неусклађеност здравствених капацитета и старосне структуре становништва и неукљученост приватног сектора у систем здравствене заштите и осигурања.

Са једне стране здравствени систем Србије је под притиском очекивања јавности, прилагођавања социјално-демографским промена које захтевају брзо препознавање и адаптирање новонасталим потребама, затим под притиском нових трендова у области здравствене заштите, где се са куративне прелази на превентивну и медицину благостања, променама у моделима болести и факторима ризика или променама у научним сазнањима. Са друге стране ту су глобализација система здравствене заштите, притисци на финансијску одрживост система, притисци на перформансе, транспарентност итд.

Поред наведених спољних притисака који подстичу промене у здравственом систему, сам систем здравствене заштите Србије као унутрашњи притисак има проблем одрживости система, услед ограничености ресурса и лоших перформанси.
Најважнији изазови здравственог система Србије у том смислу су јачање здравственог потенцијала нације, финансијска одрживост, доступност здравствене заштите, демографски трендови, пораст масовних незаразних болести и постављање пацијента у центар здравствене заштите.
Реформа система здравствене заштите у Србији треба да доводе до побољшања здравственог стања становништва, смањења трошкова кроз јачање ефективности и ефикасности пружања здравствене заштите и повећање могућности избора како за кориснике тако и за даваоце услуга у здравству.

Уколико су људи ресурс, а знање производ, при том од нивоа продуктивности зависи брзина економског раста, деловање на факторе који позитивно утичу на повећање нивоа продуктивности истовремено има позитиван ефекат на економски раст. Јасно је да су људи слабијег здравља мање продуктивни од здравих људи. Они не само да обављају свој посао умањеним капацитетима већ и смањују снабдевеност тржишта радном снагом услед боловања или превременог пензионисања. У економији заснованој на знању где је ниво образовања кључан фактор напретка ова последица има битан негативан ефекат на продуктивност. Додатно, људи са слабијим здрављем су мање мотивисани да штеде и да своју уштеђевину инвестирају у интелектуални или физички капитал. Све то наводи на закључак да се унапређењем здравственог статуса популације може битно утицати на већу појединачну продуктивност, већу снабдевеност тржишта радном снагом, већи образовни успех, већу штедњу и самим тим веће улагање у интелектуални капитал појединаца.