NATO je rešio da razgovara sa Rusijom. Ali „praktični život da stavi na led“

Vanredni „ukrajinski sabor“ ministara inostranih poslova NATO-a u Briselu 1. i 2. aprila, koji je bio sazvan da se Rusija prizove pameti, proteko je predvidivo.

Ministri 28 zemalja bloka odredili su da će sa Rusijom ipak razgovarati, ali tri meseca će živeti „po skraćenom programu“. NATO, rečeno je u konačnoj izjavi, želi da nastavi saradnju sa Rusijom o Avganistanu, ali zamrznuće na kvartal sve ostale vidove praktične vojne i civilne saradnje sa Moskvom.

Smanjenje pomenute saradnje u prevodu na običan jezik jeste ukidanje nekih ne previše značajnih štapskih igara, ulaska borodova NATO-a ili RF u luke, informacione razmene. Sve ove akcije pre toga su imale uglavnom demonstrativni karakter. Sada obe strane mgou da uštede prilično značajne sume. Zanimljivo je da čak 2008. godine, u vreme „kavkaskog rata“, NATO je pretio mnogo više: prekidanjem svih kontakata, satanaka na visokom nivou i ostalo. Sada će čak Savet Rusija-NATO funkcionisati u prethodnom režimu. I kao što je bilo izjavljeno u Briselu, niko Kijev ne planira da poziva u NATO. U svakom slučaju za sada.

SAD su ponovo pokušale da iskoriste NATO za popularizaciju svojih interesa na evropskom kontinentu, istina, ne izgleda kao da je to uspelo, kaže analitičar Centra za istraživanje međunarodnih ekonomskih odnosa Finansijskog univerziteta u Vladi RF Valerij Abramov.

- To je pokušaj da se sačuva i umnoži svoje globalno gospodstvo u uslovima slabljenja međunarodno priznatih institucija. Takvih kao što su UN i drugi forumi. to je deo pokušaja da se rešavaju svi problemi globalnog razvoja čuvajući hegemoniju SAD.

Ministri inostranih poslova Alijanse još jednom su ponovili da neće priznati stupanje u Krima u sastav Rusije i da se zalažu za podršku teroritorijalnog integriteta, suverenetita i nezavisnosti Ukrajine.

Sastanak je pokazao da upravo u pogledu na suverenitet i nezavisnost Ukrajine jeste suština nerazumevanja NATO-a i Rusije. Moskva nema nekakvih problema sa nezavisnošću i suverenim kursom Ukrajine. Isto kao i Gruzije ili Moldavije, ili baltičkih zemalja. Ali ona ima problem sa tim u koju se upravo stranu kreću ove nezavisnosti i suvereniteti. I još više sa tim ko usmerava takvo kretanje. Posebno kada je reč o ruskim susedima. U NATO i SAD uporno odbijaju da shvate da to nije novi ruski fenomen, već elementarni bazični principi spoljne politike svake države.

Treba reći da SAD i konkretno predsednik Obama od NATO.a i EU nekada su tražili mnogo više: uvesti strge trgovinsko-ekonomske sankcije protiv Moskve, prekinuti sve veze. Nedavna Obamina poseta Briselu i Hagu potvrdila je bojazni Velike Evrope o tome da su Amerikanci upali u nov period diplomatskog besa koji ih obično obuzima posle velikih neuspeha. Spajanje Krima sa Rusijom je jedan od takvih događaja. Evropa ne voli i čak se plaši takve Amerike, pošto ona previše sebi dopušta, a njeni rukovodioci gube osećaj logike i zdravog razuma. Na primer, Barak Obama, koji je govorio 26. marta u Briselu, odjednom je izjavio da je Kosovo, za razliku od Krima dobilo nezavisnost tek posle opšteg refrenduma. Mada nikakvog referenduma na Kosovu nije bilo. Bela kuća je zatim morala da „razjašnjava“ suštinu šefovih izjava.

Andrej Fedjašin,