НАТО је решио да разговара са Русијом. Али „практични живот да стави на лед“

Ванредни „украјински сабор“ министара иностраних послова НАТО-а у Бриселу 1. и 2. априла, који је био сазван да се Русија призове памети, протеко је предвидиво.

Министри 28 земаља блока одредили су да ће са Русијом ипак разговарати, али три месеца ће живети „по скраћеном програму“. НАТО, речено је у коначној изјави, жели да настави сарадњу са Русијом о Авганистану, али замрзнуће на квартал све остале видове практичне војне и цивилне сарадње са Москвом.

Смањење поменуте сарадње у преводу на обичан језик јесте укидање неких не превише значајних штапских игара, уласка бородова НАТО-а или РФ у луке, информационе размене. Све ове акције пре тога су имале углавном демонстративни карактер. Сада обе стране мгоу да уштеде прилично значајне суме. Занимљиво је да чак 2008. године, у време „кавкаског рата“, НАТО је претио много више: прекидањем свих контаката, сатанака на високом нивоу и остало. Сада ће чак Савет Русија-НАТО функционисати у претходном режиму. И као што је било изјављено у Бриселу, нико Кијев не планира да позива у НАТО. У сваком случају за сада.

САД су поново покушале да искористе НАТО за популаризацију својих интереса на европском континенту, истина, не изгледа као да је то успело, каже аналитичар Центра за истраживање међународних економских односа Финансијског универзитета у Влади РФ Валериј Абрамов.

- То је покушај да се сачува и умножи своје глобално господство у условима слабљења међународно признатих институција. Таквих као што су УН и други форуми. то је део покушаја да се решавају сви проблеми глобалног развоја чувајући хегемонију САД.

Министри иностраних послова Алијансе још једном су поновили да неће признати ступање у Крима у састав Русије и да се залажу за подршку терориторијалног интегритета, суверенетита и независности Украјине.

Састанак је показао да управо у погледу на суверенитет и независност Украјине јесте суштина неразумевања НАТО-а и Русије. Москва нема некаквих проблема са независношћу и сувереним курсом Украјине. Исто као и Грузије или Молдавије, или балтичких земаља. Али она има проблем са тим у коју се управо страну крећу ове независности и суверенитети. И још више са тим ко усмерава такво кретање. Посебно када је реч о руским суседима. У НАТО и САД упорно одбијају да схвате да то није нови руски феномен, већ елементарни базични принципи спољне политике сваке државе.

Треба рећи да САД и конкретно председник Обама од НАТО.а и ЕУ некада су тражили много више: увести стрге трговинско-економске санкције против Москве, прекинути све везе. Недавна Обамина посета Бриселу и Хагу потврдила је бојазни Велике Европе о томе да су Американци упали у нов период дипломатског беса који их обично обузима после великих неуспеха. Спајање Крима са Русијом је један од таквих догађаја. Европа не воли и чак се плаши такве Америке, пошто она превише себи допушта, а њени руководиоци губе осећај логике и здравог разума. На пример, Барак Обама, који је говорио 26. марта у Бриселу, одједном је изјавио да је Косово, за разлику од Крима добило независност тек после општег рефрендума. Мада никаквог референдума на Косову није било. Бела кућа је затим морала да „разјашњава“ суштину шефових изјава.

Андреј Федјашин,