Odgovor Moskve i Teherana Americi

Iako nemaju pojma šta sve može da se dogodi, američke stratege održava ideja hladnog rata sa Kremljom. Težnja Bele kuće da Rusiju prikaže kao krivca za ono što se dešava u Ukrajini u međunarodnoj zajednici ne nailazi na podršku. Vašingtonu drže stranu samo njegovi sateliti, jer čak ni zemlje koje su članice NATO-a ne mogu da postignu saglasnost na  nacionalnom nivou. To, što se Amerikanci pozivaju na antiruske odluke Evropske komisije ne mora uopšte da se  računa, jer  uslove u njoj diktira tridesetak komesara koje postavlja sama Evropska komisija, na čije mišljenje glavne zemlje Starog Sveta ne obraćaju mnogo pažnje. Politika koju Sjedinjene Države  vode u  Ukrajini ima malo zajedničkog sa interesima velikog broja država, među kojima je i jedna od vodećih na Bliskom Istoku – Iran.
 

Pre nekoliko dana je iranski verski zvaničnik, ajatolah   Ahmad Hatami  na tradicionalnoj molitvi petkom na Teheranskom univerzitetu američko mešanje nazvao „akt agresije“. „Uplitanje SAD  u događaje u Ukrajini tu je državu dovelo na samu ivicu rata“ – izjavio je ajatolah Hatami. Njegova ocena odražava poziciju iranskog rukovodstva, mada Sjedinjene Države ne prekidaju pokušaje da  Iran predstave kao zemlju koja teži da protivurečnosti između nje i  Rusije iskoristi  za sopstvene interese. Šire se izmišljotine da je Teheran spreman da  naglo spusti cene nafte kako bi naškodio interesima Rusije, te da u Evropi  ruski gas zameni svojim. Vašington je u stvari zaplašen mogućnošću mera koje Kremlj može da napravi  kao odgovor na sve to  i zato pokušava da onemogući odlučno usmeravanje  Moskve prema Teheranu. Mnogi misle da je  to baš ono, što može da postane najefikasniji odgovor na pokušaje SAD da na Bliskom Istoku sprovodi diktat. Strateška alijansa Rusije i Irana može da natera Vašington da jako daleko od Istočne Evrope na sebi oseti posledice  svoje ukrajinske avanture. To ne bi bila nekakva „geopolitička osveta“ Amerikancima, već je sasvim umesno da reći da se radi  o  ruskoj konsekventnoj zaštiti svojih nacionalnih interesa u zajednici  sa državom koja oseća potrebu da se oslobodi diktata Sjedinjenih Država.
 

A  prvo što bi u tom pravcu mogla da učini Moskva, najverovatnije  je da Beloj kući oduzme poluge njenog pritiska na Teheran, odnosno da sruši američku konstrukciju antiiranskih sankcija. Jer Rusija se potpisala samo pod sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, i jednostrana ograničenja koja donose Sjedinjene Države i Evropska Unija  ona smatra za nezakonite. Sada je Kremlj svojim korakom, učinjenim u susret Teheranu, potvrdio  da nema nameru da menja svoje stavove. Rusija i Iran su uspešno završili pregovore o isporuci ruskih roba u razmenu za iransku naftu. Ukupna vrednost ugovora može da dosegne 20 milijardi dolara. Radi se o planovima za kupovinu 500 hiljada barela iranske nafte dnevno. Pri tom,   taj posao između Rusije i Irana ne krši međunarodne sankcije koje su uvedene Iranu, a to je odmah u Vašingtonu izazvalo reakciju sličnu    histeriji.
 

Pošto se pojavilo saopštenje o dogovorenom poslu, sekretar za štampu predsednika SAD Džej Karni je izjavio da Bela kuća namerava da, ukoliko ugovor zaista bude ostvaren,  uvede sankcije i Teheranu i Moskvi. „Nama je potpuno, bezgranično jasno, da svaki sličan ugovor može da dospe pod sankcije jer predstavlja  rizik koji će   „šestorki“  komplikovati postizanje potpunog sporazuma (u vezi sa iranskim nuklearnim programom), ukoliko ga možda i sasvim ne rasturi“ – smatra Stejt dipartment SAD. U stvari – sve je potpuno drugačije. Rusija i Iran pregovaraju o poslu sa naftom, potpuno zasebno od pozicije SAD, kako bi komplikovali pokušaj Obamine administracije da donese nove sankcije protiv Teherana koje njihov Kongres već priprema. Kremlj odbacuje pozive SAD da  ne potpisuje taj ugovor sa Teheranom.  Zamenik ministra inostranih poslova Rusije Sergej Rjabkov  je izjavio da širenje rusko-iranske trgovine predstavlja „prirodan proces i da on u sebi ne sadrži ni jedan  element koji bi za bilo koga predstavljao  politički  i ekonomski  izazov“. On je prilaz SAD okarakterisao kao stvaranje „veštačkih prepreka“ za razvoj rusko-iranske saradnje.
 

U Beloj kući, misleći o članstvu Ukrajine u NATO-u, smatra se da predsednik Putin hoće da napravi „novi svetski poredak“ koji bi negirao princip prema kome „zemlje imaju slobodu da same  biraju alijanse“. Vraćajući se na vreme hladnog rata, Vašington zahteva od zemalja iz NATO-a da povećaju troškove za odbranu i da se transformišu u čvršći vojni savez koji će biti jasno usmeren protiv Rusije. Američki scenario je već napisan: u  NATO  primiti Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju i Azerbejdžan, jedinice i avijaciju SAD  rasporediti u Poljskoj  i baltičkim zemljama. Vojno blokirajući Rusiju, praveći nova sabirališta  uz granice sa Rusijom, Vašington se bori za svoju „slobodu da bira  alijansu“, a Moskvi  ukazuje da vojno-tehnička saradnja sa Iranom ne sme da postoji.  Već samo to je apsolutno dovoljan i valjan razlog da se Rusija vrati na potpunu vojno-tehničku saradnju sa Iranom. Za početak bi mogao da se obnovi  ugovor  o isporukama kompleta S-300.
 

Jer i ukoliko  bi to ostvarila, baš kao  i sa ugovorom o kupovini iranske nafte u razmenu za različitu robu,  Rusija ne bi prekršila uslove Rezolucije 1929 od 9.06 2010, koju je doneo Savet bezbednosti UN, a koja je postala povod za privremeno obustavljanje izvršenja ruskih obaveza prema Iranu koje se odnose na „ZRK S-300“, tj. na protivavionske raketne komplete S-300.  Ali, ograničenja iz te Rezolucije se ne odnose na S-300 jer ti ZRK  spadaju u odbrambene, te njihova prodaja Iranu nije u suprotnosti ni sa kakvim međunarodnim sporazumom. U svoje vreme Vašington je odao priznanje Rusiji  zbog njene  „uzdržanosti“ u vezi sa  realizacijom tog  ugovora.  Predstavnik Stejt dipartmenta Filip Krouli konstatuje da „rezolucija koju je doneo Savet bezbednosti upravo poziva sve zemlje da budu pažljive i pokažu uzdržanost  u prodaji bilo koje vrste naoružanja“. Pri tom se složio da rezolucija Saveta bezbednosti  nije zabranila prodaju S-300. Proizilazi da je Moskva raskinula svoju vojnu saradnju sa Teheranom  kako bi od  Vašingtona dobila  priznanje  za „uzdržanost“!
 

Očigledno je došlo vreme da se „greške isprave“ i u odnosu na saradnju sa Sjedinjenim Državama u vezi sa Avganistanom. U Teheranu se smatra da produžavanje  vojnog prisustva SAD i NATO-a u Avganistanu može da ima negativne posledice i za tu zemlju, i za region uopšte. Teško je ne prihvatiti argumente Iranaca koji smatraju da  Avganistan može da postane ona poluga pomoću koje bi SAD počele da regulišu, vodeći računa da to bude korisno samo za sebe, nivo pretnji  državama koje se graniče sa Avganistanom. Tim pre, što Avganistanci ne žele da potpišu kolonijalni sporazum sa Amerikancima  čiji je cilj da se još dugo zadrže u toj zemlji. Sada,  kada je blok NATO-a objavio da privremeno obustavlja vojnu saradnju sa Rusijom, ima smisla i da Rusija odbije dalju saradnju sa članicama NATO-a u odnosu na Avganistan, jer je ta saradnja  i tako  potpuno nebitna za nju. Alijansa ne žuri da prekine saradnju koja se odnosi na korišćenje tranzitnog čvora NATO-a u Uljanovsku, preko koga se vrši prebacivanje ljudi i roba u Avganistan, ali Moskva bi mogla da u bilo kom trenutku  koji  bi  joj  odgovarao  donese  sa svoje strane takvu odluku…
 

Da podsetimo da ni otopljavanje odnosa između Vašingtona i Teherana, ni ustupci koje na pregovorima o iranskom nuklearnom programu  čini nova iranska diplomatija, nisu izmenili poziciju SAD, koje odbijaju  da dozvole učestvovanje Irana u  mirenju Sirijaca.  Po nivou svog uticaja na krizu u Siriji Iran je među prvima. Bez obzira na to, ostajući u zapećku u vezi sa  sirijskim događajima, Teheran je odgurnut  u stranu od međunarodnih napora  za regulisanje sirijskog konflikta. Na taj način   Vašington  provocira  Iran  i istovremeno hoće da iznervira Moskvu. U novim uslovima i u sirijskom pravcu alijansa Rusije i Irana mirno može da postane konkurencija Sjedinjenim Državama koje se oslanjaju na saradnju sa terorističkom internacionalom.
 

Za ovu godinu se priprema zvanična poseta V.Putina Iranu. Osim nastavljanja razvoja regionalnog partnerstva očekuje se da Rusija i Iran mogu da dođu do Ugovora o prijateljstvu  i  saradnji u okviru nove signalizacije bilateralnih odnosa. Iranska strana  je zainteresovana za nastavljanje saradnje sa Rusijom u oblasti atomske energetike. Usmeravanje ka višim nivoima je potrebno i za Konvenciju o pravnom statusu Kaspijske regije. Postoji obostrani interes za zajedničko projektovanje u  naftnoj grani  Irana, u osvajanju kosmosa, u razvoju putne infrastrukture. Ali u ovom trenutku je najvažnije da se ne pogleda u Vašington pri određivanju dubine  i veličine bilateralne saradnje. Baš kako se kaže  u  persijskoj poslovici: „Pas laje, vetar nosi, a karavan nastavlja put“.

Autor: Nikolaj Bobkin