Rusija se neće odbraniti od Zapada ako mu bude ovoliko i ovako slična

Godine 1917. objavljen je rad Vladimira I. Lenjina „Država i revolucija” u kojem je vođa boljševika opisivao buduću državu prema istorijskom obrascu Pariske komune. Realnost posle revolucije iznudila je korekciju tih planova.
        
Požar svetske revolucije nije mogao da se ugasi. Mlada sovjetska država morala je da bitiše u neprijateljskom okruženju. Bila je organizovana njena ekonomska i politička izolacija.   
        
Izolacionistički pristup u odnosu na Rusiju prihvaćen je nakon osujećivanja planova za njeno geopolitičko komadanje. Dalje je ulog stavljen na taktiku geopolitičkog ugušivanja.
        
Oko sovjetske države stvara se pojas neprijateljskih režima – „sanitarni kordon”.
        
Danas, sto godina kasnije, situacija oko Rusije, u suštini se ponavlja. Onaj model državnosti koji su boljševici realizovali bio je prirodan odgovor na izazove izolacije. Trebalo je stvarati sopstvenu industriju nezavisnu od spoljnog sveta, sopstvenu prehrambenu bazu, nezavisne naučne i obrazovne celine. Da sve to nije učinjeno, kako je upozoravao Josif V. Staljin, „nas bi satrli”.
         
Buržoaskom sistemu uređenja života suprotstavljen je drugačiji, sopstveni sistem. U tome se i otkriva ključ uspešnosti SSSR-a u prvim fazama realizacije sovjetskog projekta.
        
On je počeo da gubi sa Zapadom upravo onda kada je došlo do odustajanja od vrednosne alternative, do devalvacije ideala komunizma.
        
Upravo to – alternativni vrednosni projekat, ideali alternativnog modela uređenja života - i nedostaje današnjem državnom  vladajućem timu.
        
Nije jasno zbog čega se po pitanju vrednosti vodi borba sa Zapadom. To uopšte nije artikulisano. Ostaje privrženost onim istim zapadnim vrednostima koje se određuju kao univerzalne. Realizovan je isti zapadni, kapitalistički model uređenja života. I državna vlast nema nameru da od njega odustaje.
        
Ne može se  ozbiljno boriti sa neprijateljem i deliti vrednosti neprijatelja, kao njemu sličan.

Kakva treba da bude strategija
savremene Rusije?
        
Uspešnost u spoljnoj politici nije moguća bez uspešnosti u unutrašnjoj. Da bi Rusija realno mogla da postane jedan od polova uređenja sveta neophodno je da se ona, pre svega, preuredi iznutra, da odustane od podražavanja u svakoj oblasti stvaranja uslova za život – ekonomiji, kulturi, nauci, obrazovanju, socijalnim odnosima, da prihvati drugi, identičan model života.
        
U čemu se sastoji strategija savremene Rusije?  Ne primećuje se ni samo postojanje neke državne strategije kao takve. Izbor se nalazi između tri moguće strategije:
        
1. pomiriti se sa Zapadom, izgladiti neslaganja, uspostaviti svoj status u svojstvu člana zapadnocentričnog sveta-sistema;
        
2. preusmeriti izvozne energetske tokove na Istok i uvozne – industrijske i prehrambene iz zemalja nezapadnih civilizacijskih prostora – u Rusiju;
        
3. izgrađivati ruskocentrični, ekonomski samodovoljni sistem.
        
Prva strateška veština može da nađe značajan krug pristalica u elitističkim sferama. Za savremenu rusku elitu zapadnjaštvo je – obrazac života koji se formirao tokom dve decenije. Odustajanje od zapadnjačke orijentacije pretpostavlja finansijske gubitke, uskraćivanje mnogih dividendi, uobičajenog komfornog – „kod dve kuće” – načina života.
        
Povratak u stegu zapadnog sveta–sistema politički blokira ličnost Vladimira V. Putina. On je za Zapad danas nepoželjan.
        
Posle svega što se desilo, posle izbacivanja Rusije iz „velike osmorke” Putin je za Zapad neprihvatljiv.

Ruskocentrični model za elitu
znači promenu paradigme
       
U izboru između druge i treće strateške veštine, istočne i ruskocentrične preorijentacije Rusije interesi elite i interesi zemlje takođe se razlikuju.
        
Zamena zapadnog kursa istočnim, svakako bi udarila po eliti. Ali, i pri modelu obezbeđivanja sirovina za industrijalce Istoka - nova ruska parazitska klasa održala bi bazu svog parazitizma.
        
Ona je u funkciji posredništva sa spoljnim svetom.
        
Ako se minimalizuju te funkcije u tren oka srušiće se izvozno-sirovinski kapital i uvozno orijentisane trgovinske kompanije i spekulativni bankarski sektor. Živeti prodajući i kupujući, a ne proizvodeći, tipična je logika postojanja spekulativnog kapitalizma.
        
Ruskocentrični model za elitu znači promenu paradigme hedonističkog života. Prelazak na taj model nije moguć bez usvajanja režima mobilizacije. Međutim, upravo mobilizaciju  elita kategorično i neće.
        
U toj razlici za elitu i jeste principijelni nesklad polaznih situacija – od pre sto godina i savremene. Tada je postojao veliki ideološki projekat koji je pokrenuo svetsku vrednosnu alternativu, danas – ideologija neograničene potrošnje.
        
Međutim, pitanje nove mobilizacije (njene ideologije, pogonskih remena, ljudskih resursa) – glavno je pitanje na dnevnom redu problema istorijskog preporoda Rusije.

Autor: Vardan Bagdasarjan