Русија се неће одбранити од Запада ако му буде оволико и овако слична

Године 1917. објављен је рад Владимира И. Лењина „Држава и револуција” у којем је вођа бољшевика описивао будућу државу према историјском обрасцу Париске комуне. Реалност после револуције изнудила је корекцију тих планова.
        
Пожар светске револуције није могао да се угаси. Млада совјетска држава морала је да битише у непријатељском окружењу. Била је организована њена економска и политичка изолација.   
        
Изолационистички приступ у односу на Русију прихваћен је након осујећивања планова за њено геополитичко комадање. Даље је улог стављен на тактику геополитичког угушивања.
        
Око совјетске државе ствара се појас непријатељских режима – „санитарни кордон”.
        
Данас, сто година касније, ситуација око Русије, у суштини се понавља. Онај модел државности који су бољшевици реализовали био је природан одговор на изазове изолације. Требало је стварати сопствену индустрију независну од спољног света, сопствену прехрамбену базу, независне научне и образовне целине. Да све то није учињено, како је упозоравао Јосиф В. Стаљин, „нас би сатрли”.
         
Буржоаском систему уређења живота супротстављен је другачији, сопствени систем. У томе се и открива кључ успешности СССР-а у првим фазама реализације совјетског пројекта.
        
Он је почео да губи са Западом управо онда када је дошло до одустајања од вредносне алтернативе, до девалвације идеала комунизма.
        
Управо то – алтернативни вредносни пројекат, идеали алтернативног модела уређења живота - и недостаје данашњем државном  владајућем тиму.
        
Није јасно због чега се по питању вредности води борба са Западом. То уопште није артикулисано. Остаје приврженост оним истим западним вредностима које се одређују као универзалне. Реализован је исти западни, капиталистички модел уређења живота. И државна власт нема намеру да од њега одустаје.
        
Не може се  озбиљно борити са непријатељем и делити вредности непријатеља, као њему сличан.

Каква треба да буде стратегија
савремене Русије?
        
Успешност у спољној политици није могућа без успешности у унутрашњој. Да би Русија реално могла да постане један од полова уређења света неопходно је да се она, пре свега, преуреди изнутра, да одустане од подражавања у свакој области стварања услова за живот – економији, култури, науци, образовању, социјалним односима, да прихвати други, идентичан модел живота.
        
У чему се састоји стратегија савремене Русије?  Не примећује се ни само постојање неке државне стратегије као такве. Избор се налази између три могуће стратегије:
        
1. помирити се са Западом, изгладити неслагања, успоставити свој статус у својству члана западноцентричног света-система;
        
2. преусмерити извозне енергетске токове на Исток и увозне – индустријске и прехрамбене из земаља незападних цивилизацијских простора – у Русију;
        
3. изграђивати рускоцентрични, економски самодовољни систем.
        
Прва стратешка вештина може да нађе значајан круг присталица у елитистичким сферама. За савремену руску елиту западњаштво је – образац живота који се формирао током две деценије. Одустајање од западњачке оријентације претпоставља финансијске губитке, ускраћивање многих дивиденди, уобичајеног комфорног – „код две куће” – начина живота.
        
Повратак у стегу западног света–система политички блокира личност Владимира В. Путина. Он је за Запад данас непожељан.
        
После свега што се десило, после избацивања Русије из „велике осморке” Путин је за Запад неприхватљив.

Рускоцентрични модел за елиту
значи промену парадигме
       
У избору између друге и треће стратешке вештине, источне и рускоцентричне преоријентације Русије интереси елите и интереси земље такође се разликују.
        
Замена западног курса источним, свакако би ударила по елити. Али, и при моделу обезбеђивања сировина за индустријалце Истока - нова руска паразитска класа одржала би базу свог паразитизма.
        
Она је у функцији посредништва са спољним светом.
        
Ако се минимализују те функције у трен ока срушиће се извозно-сировински капитал и увозно оријентисане трговинске компаније и спекулативни банкарски сектор. Живети продајући и купујући, а не производећи, типична је логика постојања спекулативног капитализма.
        
Рускоцентрични модел за елиту значи промену парадигме хедонистичког живота. Прелазак на тај модел није могућ без усвајања режима мобилизације. Међутим, управо мобилизацију  елита категорично и неће.
        
У тој разлици за елиту и јесте принципијелни несклад полазних ситуација – од пре сто година и савремене. Тада је постојао велики идеолошки пројекат који је покренуо светску вредносну алтернативу, данас – идеологија неограничене потрошње.
        
Међутим, питање нове мобилизације (њене идеологије, погонских ремена, људских ресурса) – главно је питање на дневном реду проблема историјског препорода Русије.

Аутор: Вардан Багдасарјан