Kako EU planira da se suprotstavi ruskoj propagandi

Prošle nedelje danski ministar spoljnih poslova Martin Lidegord izneo je predlog Velike Britanije, Danske, Litvanije i Estonije da se u EU formira, kao protivteža ruskim medijima, televizijski kanal na ruskom jeziku za ruskofonske stanovnike Evrope i one koji žive van njenih granica.

Kako smatra Martin Lidegord, to je neophodno kako bi se pružio otpor ruskoj propagandi. Između ostalog, pozivajući se na otvaranje televizijskog kanala na ruskom jeziku, šef danske diplomatije upozorio je da "mi sami ne treba da se spustimo na nivo propagande". Pošto, tvrdi on, propaganda već sama po sebi pretpostavlja laž.

Ova izjava Martina Lidegorda navodi nas na pretpostavku da ministar spoljnih poslova Danske ne shvata značenje reči propaganda. Da počnemo od toga da je reč latinskog porekla. Zatim da pogledamo u rečnik stranih reči Guldendala. I videćemo da ovaj, bez sumnje ugledni priručnik, daje sledeće objašnjenje: širenje i tumačenje neke ideje, učenja; agitacija; reklama. Tačnije laž sa tim nema nikakve veze.

Tako da ako EU reši da potroši novac poreskih obveznika na otvaranje medija na ruskom jeziku, propagande se ne treba plašiti. Propagirati, tačnije objašnjavati svoj stav, vrlo je ispravan posao koji može samo da se pozdravi. Glavno je činiti to pošteno i uvažavati oponenta. Takva propaganda bi mogla da donese mnogo koristi. I umesto mržnje i neprihvatanja dovela bi do uzajamnog razumevanja među ljudima različitih pogleda na svet i politiku.

Ali potrebu otvaranja televizijskog kanala na ruskom Martin Lidegord objašnjava i time što su ruski mediji u poslednje vreme osetno aktivniji. Priznajemo da je to zaista tako. Ipak zašto su se odjednom oni aktivirali? Zato što je neizbežno morao da usledi odgovor na agresivno-negativno osvetljavanje događaja u Rusiji i oko nje u zapadnim medijima.

Da istaknemo da ovu antirusku politiku zapadni mediji vode već prilično dugo, ali je posebno neobuzdana postala u svetlu krize u Ukrajini. Neki posmatrači čak dolaze do zaključka da se vodi pravi iformacioni rat, kakvog nije bilo čak u najgora vremena hladnog rata.

Ne možemo da se ne složimo. Tada zapadni mediji, zaista, nisu bili tako agresivni. A uzrok je verotvano u tome što su oni, bez obzira na sva neslaganja, ipak uvažavali SSSR. A posle njegovog raspada poštovanje prema republikama koje su ga činile, između ostalog prema Rusiji, bilo je sve manje. I zapadna propaganda je postajala sve prljavija, gubila je objektivnost, profesionalizam, smatrajući verovatno da će to tako proći. Rusija sa svoje strane dugo je bila pasivna i na kraju gubila na iformacionom polju. Sada je stanje promenilo. I Zapad je počeo da se brine.

Ipak, uzimajući u obzir poslednje događaje u Parizu, treba li o tome brinuti? Između ostalog treba li da brine o tome i Martin Lidegord?

Larisa Soldočenko,