Pisac – provokator, prijemnik i predajnik

Već 25 godina u kulturnom kalendaru 3. mart figugira kao Svetski dan pisaca. On je bio utvrđen po inicijativi međunarodnog udruženja pisaca PEN-klub.

U ruskom društvu figura pisca tradicionalno je postavljana na vrh ne samo knjižvenih, već i svih stvaralačkih profesija! Sada sličan položaj nije očigledan, pa i pisanje je postalo rasprostranjena zabava ruskih građana, skoro masovna. Danas aktivno radi velika grupa talentovanih pisaca, koji, svaki na svoj način, umeju da privuku pažnju čitalaca i na taj način da ih podstaknu i na čitanje, i na pisanje.

U tome se odražava provokativna suština književnosti, smatra jedan od stalnih njuzmejkera savremene ruske literature, pisac Vladimir Sorokin.

Književnik na neki način, ponekad pi-arom, ponekad ozbiljno, tera čitaoca da igra na njegovom terenu njegovim sredstvima. Ako je on slab pisac ili se nije rodio na vreme, čitalac neće igrati na njegovom terenu i počeće da trči za njegovom loptom. A ako je on odličan pisac, ako vlada veštinom privlačenja čitaoca, mi zaboravljamo da je on provokator – on postaje nešto sasvim drugo.

Upravo to „nešto sasvim drugo“ vrlo je važno. Tako u Rusiji smatraju mnogi, među njima i Viktor Jerofejev, autor međunarodne slave. On naziva pisca prijemnikm i provodnikom nekog višeg smisla.

Pisac poseduje nekakvu antenu, i preko nje – a ne zbog sebe i sopstvene želje da protestvuje ili se divi – on dobija punjenje, zadatak. On mora neku zadatu platformu da pretvori u svoj tekst. Pisac nije odgovoran za svoj tekst, i što je tekst bolji, manje je te odgovornosti.

U piscu uvek žive dvoje: jedan od njih je možda i neodgovoran. Ali drugi je uvek odgovoran – to je već tvrđenje pisca i eseiste Vladislava Otrošenka, iskazano za Glas Rusije.

Meni se čini da umetnički talenat ima dve strane, i u tome će me shvatiti svako ko je u životu napravio bar jedno umetničko delo. Unutar nas postoji i umetnik i kritičar tog umetnika. Kada je kritičar vrlo mali, a umetnik vrlo veliki, to je loše. Loše je čak kada su oni jednaki. A kada je kritičar u tebi veći nego umetnik, to je dobro, to i jeste mera svega.

Sva tri stava – i Sorokina, i Jerofejeva, i Otrošenka, između ostalog trojice članova ruskog PEN-kluba – slažu se u jednoj tački kada je reč o odnosima sa čitaocima. To je za ruskog pisca uvek bilo principijalno važno: pre vek i po satiričar Saltikov-Ščedrin žalio je zbog situacije kada pisac piskara, a čitalac čitucka. On je hteo, rekao je nešto kasnije filozof Lev Šestov, da bude drugačije: čim pisac napiše reč, čitalac odmah iskače iz kože. Ali čitalac više voli da ostaje miran i traži da pisac sam iskače iz kože.