Nemoć NATO-pakta u Libiji i slučajni heroji rata protiv Gadafija

Operacija NATO-a u Libiji je demonstrirala vojnu nemoć alijanse. To piše u članku «Vojna impotencija NATO-a: pobeda koja se pretvorila u poraz» ruski politikolog Aleksandar Hramčihin. Motivi mešanja Zapada u građanski konflikt u Libiji ekspert naziva nepojmljivimi i  ističe da članice alijanse ponovo nisu bili jedinstvene.

Događaji u Libiji svedoče da se doktrina NATO-a rasklimala još više nego prilikom zajedničke vojne operacije protiv Jugoslavije 1999 godine, - kaže politikolog Aleksandar Hramčihin.  Glavni teret u ostvarivanju operacije Ujedinjeni zaštitnik snose Britanija i Francuska uz simboličnu podršku Kanade i Belgije.  Uloga drugih članica i država koje su se priključile bila takođe simbolična, a SAD su se faktičke povukle. Zemlje alijanse u ograničenoj i ne baš mnogo opasnoj operaciji, koja se svela na akcije VVS, iscrpele zalihe bombi i raketa. One su ispale nespremne za pravi rat, kaže u intervjuu Glasu Rusije Aleksandar Hramčihin.

Kada se uzme vojni potencijal samo evropskih zemalja – Amerikanci praktično nisu učestvovali u ratu – ukupni njihov potencijal je na papiru takav da su oni morali uništiti snage Gadafija  najviše za mesec dana, ustvari čak i ranije jer je u Libiji bio građanski rat, te je deo oružanih snaga  već ratovao protiv Gadafija. Rat još nije završen – on traje već više od 5 meseci. Bez obzira na napore NATO-a, ustanici, zauzevši Tripoli, još ne kontrolišu teritoriju Libije. NATO je iskoristio veoma ograničene snage u toj operaciji. O kopnenoj operaciji nije bilo govora. Ispalo je da evropske vojske nisu sposobne da ozbiljno ratuju.

Između ostalog, to je govorio još u junu ministar odbrane SAD Robert Gejts. Prema njegovim rečima, operacija u Libiji je demonstrirala kolektivnu vojnu neadekvatnost NATO-a. Te se ocene umnogome poklapaju s zaključcima, navedenim u  referatu britanskog Kraljevskog instituta ujedinjenih službi Slučajni heroji: Britanija, Francuska i operacija u Libiji. U njemu se kaže da je svrgavanje Gadafija postalo moguće zahvaljujući improvizaciji, inovaciji i sreći, kao i vojnoj veštini. Pored toga, govori se u tom dokumentu, Kraljevske VVS su skoro iscrpele zalihe raketa, a Kraljevske VPS su morale da obustave neke druge operacije. Britanci ističu  da su se SAD povukle u ranoj fazi, te su Britanija i Francuska morale da preuzmu vodeću ulogu. Odluka SAD da se povuku je nastala, prema mišlenju Aleksandra Hramčihina, zbog neželje uvlačenja u treći rat.

Za njih su dovoljna dva rata u islamskom svetu – Iraku i Avganistanu, da ne bi počeli treći rat i konačno diskredituju svoj imidž kod muslimana.