Drugosrbijanski fetiš zvani "Dobrica Ćosić"

Ovogodišnja dodela Nobelove nagrade za književnost u Srbiji je prošla u znaku internet-prevare grupe anonimnih hakera, koji su domaću, a i deo svetske javnosti uspeli na kratko da ubede da je dobitnik nagrade Dobrica Ćosić. Obmana, na koju su naseli i veliki mediji u našem regionu, bila je vešto isplanirana, jer je u istom trenutku kada je na lažnom sajtu objavljena vest da je Ćosić dobitnik, isto saopšteno i sa mejla koji navodno pripada SANU. Zabunu su uskoro rešili sami autori, koji su ubrzo objavili saopštenje u kome su sebe predstavili kao „grupu neplaćenih samoorganizovanih web-aktivista“, čiji je cilj bio „da skrenu pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.“

Saopštenje ove grupe „samoorganizovanih“ se nastavlja dalje ponavljanjem stare nevladino-građanističke paranoidne mantre o povampirenju srpskog nacionalizma i klerikalizma, čiji je gotovo večiti simbol postao baš Dobrica Ćosić. Srbija se, po njima, „danas ponovo okreće ratu, strahu, smrtonosnom kiču devedesetih, nasilju prema različitostima, nacionalističkom konzervativizmu i neiskrenom pravoslavlju“, a mladi „aktivisti” dalje naglašavaju da veruju „da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletene sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti“.

Dobrica Ćosić je svojim dosadašnjim književnim i političkim radom odavno stekao i poštovaoce i neprijatelje, i verovatno je već odavno naučio da živi sa osudama vlasti i mržnjom dela javnosti. Ipak, u odnosu na njegova ranija iskustva, danas je specifično to što je on za svu šarenu građansko-nevladinu ekipu postao maltene otelotvorenje zla, i gotovo mitsko biće, prisutno svuda i na svakom mestu. Tako je po ovim „web aktivistima“, Dobrica Ćosić „autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od KP SFRJ, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma – zloglasnog Memoranduma SANU, zatim preko Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti namračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka“. Sve to zlo, po autorima, u kontinuitetu nagriza Srbiju i sprečava je da i jedanaest godina posle 5. oktobra napredne snage izgrade „drugačiji i bolji svet“. A iza svega stoji jedan čovek – glavom i bradom Dobrica Ćosić. Jer, po njima, „strahovite posledice višedecenijskog političkog, literarnog i javnog delovanja Dobrice Ćosića njegova zemlja i čitav region osećaju snažno i danas“.

Pojednostavljeni dualizam koji provejava iz ovog saopštenja ponavlja najotrcanije eldepeovsko-peščaničke fraze, a poput svojih prethodnika i istomišljenika, i „anonimni internet aktivisti“ Ćosića gledaju kao nekog zlog demona, demijurga koji negde u paklenim pećinama zlurado kuje sve nesreće balkanskih naroda. Teško je shvatljivo, i to je svakako tema za dublju analizu, kada je i kako Dobrica Ćosić za celu drugu Srbiju postao svojevrstan fetiš i dobio osobine svemoćnog bića, koje je u njihovim očima pokretački um cele srpske nacionalne politike i kulture. Verovanje u natprirodnu moć ostarelog pisca svedoči o problematičnom intelektualnom i duhovnom stanju tih krugova, koje su na odličan način pokazali mladi liberalni „samoorganizovani i neplaćeni web-aktivisti“.

Internet-diverzija tako više govori o njima nego o Ćosiću, ali, na žalost, ona nije nimalo naivna, jer su, preuzimajući priču o lažnoj vesti o dodeli Nobelove nagrade, stotine i stotine svetskih medija preneli poruku da u Srbiji ponovo jačaju nacionalizam, klerikalizam i da se povampiruju 90-te. Mora se stoga na kraju priznati – ovaj vulgaran i nečastan napad na Ćosića ujedno je genijalan propagandni potez, koji će, mnogo više nego njemu, dodatno naneti štetu ionako lošem imidžu Srbije, i to baš u ovom, vrlo komplikovanom političkom trenutku. Ko ga je organizovao još uvek je nepoznato, a ako nešto liči na 90-te, to su upravo ovakve medijske predstave.