Другосрбијански фетиш звани "Добрица Ћосић"

Овогодишња додела Нобелове награде за књижевност у Србији је прошла у знаку интернет-преваре групе анонимних хакера, који су домаћу, а и део светске јавности успели на кратко да убеде да је добитник награде Добрица Ћосић. Обмана, на коју су насели и велики медији у нашем региону, била је вешто испланирана, јер је у истом тренутку када је на лажном сајту објављена вест да је Ћосић добитник, исто саопштено и са мејла који наводно припада САНУ. Забуну су ускоро решили сами аутори, који су убрзо објавили саопштење у коме су себе представили као „групу неплаћених самоорганизованих веб-активиста“, чији је циљ био „да скрену пажњу српске јавности на опасан утицај политичара и писца Добрице Ћосића, који је и ове године, у домаћој јавности помињан као озбиљан кандидат за Нобелову награду.“

Саопштење ове групе „самоорганизованих“ се наставља даље понављањем старе невладино-грађанистичке параноидне мантре о повампирењу српског национализма и клерикализма, чији је готово вечити симбол постао баш Добрица Ћосић. Србија се, по њима, „данас поново окреће рату, страху, смртоносном кичу деведесетих, насиљу према различитостима, националистичком конзервативизму и неискреном православљу“, а млади „активисти” даље наглашавају да верују „да су мисли и политичко деловање Добрице Ћосића дубоко испреплетене са тим опасним системом вредности, који не престаје да нам прети“.

Добрица Ћосић је својим досадашњим књижевним и политичким радом одавно стекао и поштоваоце и непријатеље, и вероватно је већ одавно научио да живи са осудама власти и мржњом дела јавности. Ипак, у односу на његова ранија искуства, данас је специфично то што је он за сву шарену грађанско-невладину екипу постао малтене отелотворење зла, и готово митско биће, присутно свуда и на сваком месту. Тако је по овим „веб активистима“, Добрица Ћосић „аутор, јавна и политичка личност, која делује деценијама, увек при самом врху власти и најближим круговима моћи, од КП СФРЈ, преко инспиратора манифеста српског национализма – злогласног Меморандума САНУ, затим преко Милошевићевог председника ратне СР Југославије, до данашње блискости намрачнијим и најопаснијим псеудодемократским круговима у Србији новог века“. Све то зло, по ауторима, у континуитету нагриза Србију и спречава је да и једанаест година после 5. октобра напредне снаге изграде „другачији и бољи свет“. А иза свега стоји један човек – главом и брадом Добрица Ћосић. Јер, по њима, „страховите последице вишедеценијског политичког, литерарног и јавног деловања Добрице Ћосића његова земља и читав регион осећају снажно и данас“.

Поједностављени дуализам који провејава из овог саопштења понавља најотрцаније елдепеовско-пешчаничке фразе, а попут својих претходника и истомишљеника, и „анонимни интернет активисти“ Ћосића гледају као неког злог демона, демијурга који негде у пакленим пећинама злурадо кује све несреће балканских народа. Тешко је схватљиво, и то је свакако тема за дубљу анализу, када је и како Добрица Ћосић за целу другу Србију постао својеврстан фетиш и добио особине свемоћног бића, које је у њиховим очима покретачки ум целе српске националне политике и културе. Веровање у натприродну моћ остарелог писца сведочи о проблематичном интелектуалном и духовном стању тих кругова, које су на одличан начин показали млади либерални „самоорганизовани и неплаћени веб-активисти“.

Интернет-диверзија тако више говори о њима него о Ћосићу, али, на жалост, она није нимало наивна, јер су, преузимајући причу о лажној вести о додели Нобелове награде, стотине и стотине светских медија пренели поруку да у Србији поново јачају национализам, клерикализам и да се повампирују 90-те. Мора се стога на крају признати – овај вулгаран и нечастан напад на Ћосића уједно је генијалан пропагандни потез, који ће, много више него њему, додатно нанети штету ионако лошем имиџу Србије, и то баш у овом, врло компликованом политичком тренутку. Ко га је организовао још увек је непознато, а ако нешто личи на 90-те, то су управо овакве медијске представе.