Crna komedija na pozadini Kunstkamere

U životu Avdotje Smirnove, jedne od najupečatljivijih žena savremene ruske art-scene, scenariste i pisca, televizijske voditeljke i filmskog režisera, godinu koja je nastupila označila su dva važna događaja. Prvo je završetak snimanja filma – crne komedije sa intrigantnim i neprevodivim nazivom Kokoko. O drugom događaju nešto kasnije.

Siže novog filma, po rečima režisera, gradi se na odnosima dve žene. To što preživljavaju junakinje filma ljubavna je priča. Istina, potpuno lišena erotičnog podteksta, tvrdi Avdotja Smirnova, koja je napisala scenario zajedno sa svojim stalnim koautorom i drugaricom Anom Parmas. U kupeu voza na putu u Sankt-Peterburg slučajno su se srele dve žene: etnograf iz peterburškog muzeja Kunstkamera i nezaposlena provincijalka – dame, koje pripadaju različitim socijalnim slojevima. Film je pokušaj da se publici predstavi priča privlačenja i odbijanja između dva čoveka čiji su životi za izvesno vreme čvrsto vezani. Uopšte razumevanje i savez dve duše retkost je i izuzetak, a ne pravilo, primetila je Avdotja Smirnova u intervjuu za Glas Rusije.

Sama ideja filma rođena je iz želje da se u jednom filmu snime dve najveće glumice generacije, priznala je Avdotja Smirnova. Takvim glumicama ona smatra Anu Mihalkovu, predstavnicu najčuvenijeg ruskog umetničkog klana, koju je ona već snimala u svom prvom režiserkom radu, filmu Veza. I Janu Trojanovsku, koju smo zapamtili po glavnoj ulozi u filmu Vučić koji se nedavno pročuo. Ipak centralni lik u filmu Koko, po tvrđenju Avdotje Smirnove biće ne glumački duet, već Kunstkamera, najstariji muzej Sankt Petrburga, koji je pre 300 godina osnovao u gradu na Nevi car Petar Prvi. Veoma sam želela da snimim Kunstkameru, zato što je to jedinstveni muzej, prva naučna ustanova u Rusiji. A još za mene su bile vrlo važne asocijacije vezane za kolekciju „nakaza“ i anatomskih anomalija, govori Avdotja Smirnova.

Neprosvećena publika vidi eksponate kao u vreme Petra: skup ekstravagantnih stvari, nastavlja režiser. A to je istovremeno i početak nauke, i „barokna“ moda „memento mori“ – sećaj se smrti. Osim svega ostalog, čovek koji stoji i razgleda pojedina svedočanstva patologije, to je znak vremena.

Razgledanju patologije Avdotja Smirnova pretpostavlja večnu temu ljubavi. Istina, u njenim ljubavnim pričama nema srećnog zavšetka. Tako je bilo još od debija u filmu u svojstvu scenariste u filmu svog čuvenog oca Andreja Smirnova Dnevnik njegove žene – o poslednjoj ljubavi i usamljenosti čuvenog ruskog pisca, dobitnika Nobelove nagrade Ivana Bunjina. Junaci prvog režiserskog rada Avdotje, filma Veza, ozbiljni su porodični ljudi koji spoznaju prava osećanja, donose odluku da se rastanu, odustaju od ljubavi da ne bi unesrećili svoje bližnje. O ljubavi bez perspektive govori i film Dva dana koji je prikazan prošle godine. To je priča o iznenadnim osećanjima visokog prestoničkog činovnika i saradnice provincijalnog muzeja.

Ko zna kakvim su nevidljivim psihološkim nitima povezane sve te filmske priče, i da li su povezane uopšte, sa ljubavnom pričom samog režisera... U svakom slučaju, ljubavna priča Avdotje Smirnove sa Anatolijem Čubajsom, direktorom Rosnano, jednom od najodioznijih figura novije ruske istorije, ovenčana je u januaru sklapanjem braka. I to je nesumnjivo drugi važan događaj u životu talentovane žene.