Црна комедија на позадини Кунсткамере

У животу Авдотје Смирнове, једне од најупечатљивијих жена савремене руске арт-сцене, сценаристе и писца, телевизијске водитељке и филмског режисера, годину која је наступила означила су два важна догађаја. Прво је завршетак снимања филма – црне комедије са интригантним и непреводивим називом Кококо. О другом догађају нешто касније.

Сиже новог филма, по речима режисера, гради се на односима две жене. То што преживљавају јунакиње филма љубавна је прича. Истина, потпуно лишена еротичног подтекста, тврди Авдотја Смирнова, која је написала сценарио заједно са својим сталним коаутором и другарицом Аном Пармас. У купеу воза на путу у Санкт-Петербург случајно су се среле две жене: етнограф из петербуршког музеја Кунсткамера и незапослена провинцијалка – даме, које припадају различитим социјалним слојевима. Филм је покушај да се публици представи прича привлачења и одбијања између два човека чији су животи за извесно време чврсто везани. Уопште разумевање и савез две душе реткост је и изузетак, а не правило, приметила је Авдотја Смирнова у интервјуу за Глас Русије.

Сама идеја филма рођена је из жеље да се у једном филму сниме две највеће глумице генерације, признала је Авдотја Смирнова. Таквим глумицама она сматра Ану Михалкову, представницу најчувенијег руског уметничког клана, коју је она већ снимала у свом првом режисерком раду, филму Веза. И Јану Тројановску, коју смо запамтили по главној улози у филму Вучић који се недавно прочуо. Ипак централни лик у филму Коко, по тврђењу Авдотје Смирнове биће не глумачки дует, већ Кунсткамера, најстарији музеј Санкт Петрбурга, који је пре 300 година основао у граду на Неви цар Петар Први. Веома сам желела да снимим Кунсткамеру, зато што је то јединствени музеј, прва научна установа у Русији. А још за мене су биле врло важне асоцијације везане за колекцију „наказа“ и анатомских аномалија, говори Авдотја Смирнова.

Непросвећена публика види експонате као у време Петра: скуп екстравагантних ствари, наставља режисер. А то је истовремено и почетак науке, и „барокна“ мода „memento mori“ – сећај се смрти. Осим свега осталог, човек који стоји и разгледа поједина сведочанства патологије, то је знак времена.

Разгледању патологије Авдотја Смирнова претпоставља вечну тему љубави. Истина, у њеним љубавним причама нема срећног завшетка. Тако је било још од дебија у филму у својству сценаристе у филму свог чувеног оца Андреја Смирнова Дневник његове жене – о последњој љубави и усамљености чувеног руског писца, добитника Нобелове награде Ивана Буњина. Јунаци првог режисерског рада Авдотје, филма Веза, озбиљни су породични људи који спознају права осећања, доносе одлуку да се растану, одустају од љубави да не би унесрећили своје ближње. О љубави без перспективе говори и филм Два дана који је приказан прошле године. То је прича о изненадним осећањима високог престоничког чиновника и сараднице провинцијалног музеја.

Ко зна каквим су невидљивим психолошким нитима повезане све те филмске приче, и да ли су повезане уопште, са љубавном причом самог режисера... У сваком случају, љубавна прича Авдотје Смирнове са Анатолијем Чубајсом, директором Роснано, једном од најодиознијих фигура новије руске историје, овенчана је у јануару склапањем брака. И то је несумњиво други важан догађај у животу талентоване жене.