Srbija i Crna Gora: zajedno, ali ne zauvek?

Ako je suditi po izjavama nekih srbskih i crnogorskih političkih i javnih poslenika, teško je poverovati da su ove dve države skoro sto godina imale zajedničku istoriju. Prvo u sastavu Kraljevine SHS, zatim u socijalističkoj Jugoslaviji, i konačno u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, čije formiranje je bilo proglašeno pre tačno 20 godina, 1992. godine. Bez obzira na to što je „treću“ Jugoslaviju sa prethodnicama zbližavao samo naziv, SRJ, preimenovana u februaru 2003. godine u Savez Srbije i Crne Gore, postojala je do juna 2006. godine.

Pitanje o nezavisnosti 90-ih i početkom 21. veka u Crnoj Gori pokretano je mnogo puta. 1992. godine za stupanje u sastav „obnovljene“ Jugoslavije glasalo je 96% birača, a 2002. godine bila je doneta odluka o nastavku saradnje u savezu sa Srbijom, mada od „neprestižnog“ naziva Jugoslavija bilo je odlučeno da se odustane.

Ali referendum u maju 2006. stavio je krst na vekovnu zajedničku istoriju dve države. Između ostalog, vlasti Crne Gore odluku o odvajanju donele su mnogo pre toga, zato je 55,5% glasova birača bilo odlučeno smatrati većinom. Od tada politički odnosi Srbije i Crne Gore teško se mogu nazvati toplim. Na njih je nesumnjivo uticalo priznanje nezavisnosti Kosova od strane Crne Gore, ali pri tome se stiče utisak da se politički umovi i ljudi od pera sa obe strane takmiče u leporečivosti, pokušavajući da što je moguće lukavije optuže jedni druge za sve smrtne grehe.

Najviše uspeha u tome dostigao je predsednik crnogorskog parlamenta Ranko Krivokapić. On je više puta dopustio sebi oštre izjave, recimo, na račun mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, izjavivši da je on simbol zlih zamisli i da mu je kao propagatoru zločina i bratoubistva mesto u Hagu. Pri čemu kao oružje protiv Beograda Ranko Krivokapić je spreman da koristi čak i istoriju. Predsednik skupštine postao je jedan od inicijatora nacrta zakona o crnogorskoj kraljevskoj dinastiji Petrović-Njegoš, u kojem se govori da je 1918. godine Srbija nasilno uključila Crnu Goru u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ne treba razmatrati dati događaj kao nasilni akt, istakao je u intervjuu za Glas Rusije ruski balkanolog i predavač Moskovskog državnog univerziteta Vladimir Putjatin.

U Crnoj Gori nastala je složena situacija posle okončanja Prvog svetskog rata. Jedan deo crnogorskog društva podržavao je kralja Nikolu, odbeglog iz zemlje, a drugi deo je video u bratskoj Srbiji zemlju oslobodioca i zemlju sa kojom bi ujedinjenje dovelo Crnu Goru u tabor pobednika u Prvom svetskom ratu. Upravo zato je ujedinjenje sa Srbijom bilo nesumnjivo blago za crnogorski narod i za Srbe koji su živeli u Crnoj Gori.

Srbska strana nije ostala dužna. Više puta Crnu Goru nazivali su „veštačkom“ državom bez nacije, stvorenom u inat Srbima. Predsednik Boris Tadić takođe je u septembru smatrao da treba predložiti popravke crnogorskog zakona o obrazovanju, što su vlasti Crne Gore ocenile kao mešanje u unutrašnje stvari države.

Veliku buku podigao je članak savetnika predsednika crnogorskog parlamenta Andreja Nikolaidisa, objavljen prošle nedelje. U njoj je Nikolaidis osudio genocid u Bosni, na kojem je, po njegovim rečima, osnovana Republika Srbska, i istupio je za likvidaciju vrhuške vlasti u Srbiji i Republici Srbskoj, religioznih i javnih poslenika koji proslavljaju godišnjicu formiranja Republike Srpske. Rezignirana sprska vlada uložila je notu protesta. Mišljenje vodećeg ruskog balkanologa, direktora Instituta za slavistiku RAN Konstantina Nikiforova.

Nema ničeg neobičnog u ovoj izjavi Nikolaidisa, zato što su mu takvi oštri ispadi bili svojstveni i ranije. Izjava je blago rečeno glupa i nesumnjivo skandalozna. Ipak za svoje reči on, naravno, treba da snosi odgovornost. Zašto da svađa Srbe i Crnogorce? Jer u suštini to je jedan narod, ma šta da se danas govori. Bolje bi bilo da Nikolaidis piše svoje knjige i da ne gura nos u politiku. Ništa dobro od toga neće ispasti.

Uz sve to, prema poslednjom popisu stanovništva u Crnoj Gori, polovina stanovnika koji su pominjani u popisu iz 2003. kao Crnogorci, 2011. izjašnjavalo se kao Crnogorac Srbin ili Srbin Crnogorac. Ispada da bitan deo stanovništva Crne Gore čak i sada, 6 godina posle proglašenja nezavisnosti zemlje, priznaje jezičku, istorijsku i nacionalnu srodnost sa Srbijom. Ostaje da se nadamo da će se i politički umovi dve zemlje toga setiti.

Olga Žuravljova,