Србија и Црна Гора: заједно, али не заувек?

Ако је судити по изјавама неких србских и црногорских политичких и јавних посленика, тешко је поверовати да су ове две државе скоро сто година имале заједничку историју. Прво у саставу Краљевине СХС, затим у социјалистичкој Југославији, и коначно у саставу Савезне Републике Југославије, чије формирање је било проглашено пре тачно 20 година, 1992. године. Без обзира на то што је „трећу“ Југославију са претходницама зближавао само назив, СРЈ, преименована у фебруару 2003. године у Савез Србије и Црне Горе, постојала је до јуна 2006. године.

Питање о независности 90-их и почетком 21. века у Црној Гори покретано је много пута. 1992. године за ступање у састав „обновљене“ Југославије гласало је 96% бирача, а 2002. године била је донета одлука о наставку сарадње у савезу са Србијом, мада од „непрестижног“ назива Југославија било је одлучено да се одустане.

Али референдум у мају 2006. ставио је крст на вековну заједничку историју две државе. Између осталог, власти Црне Горе одлуку о одвајању донеле су много пре тога, зато је 55,5% гласова бирача било одлучено сматрати већином. Од тада политички односи Србије и Црне Горе тешко се могу назвати топлим. На њих је несумњиво утицало признање независности Косова од стране Црне Горе, али при томе се стиче утисак да се политички умови и људи од пера са обе стране такмиче у лепоречивости, покушавајући да што је могуће лукавије оптуже једни друге за све смртне грехе.

Највише успеха у томе достигао је председник црногорског парламента Ранко Кривокапић. Он је више пута допустио себи оштре изјаве, рецимо, на рачун митрополита црногорско-приморског Амфилохија, изјавивши да је он симбол злих замисли и да му је као пропагатору злочина и братоубиства место у Хагу. При чему као оружје против Београда Ранко Кривокапић је спреман да користи чак и историју. Председник скупштине постао је један од иницијатора нацрта закона о црногорској краљевској династији Петровић-Његош, у којем се говори да је 1918. године Србија насилно укључила Црну Гору у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Не треба разматрати дати догађај као насилни акт, истакао је у интервјуу за Глас Русије руски балканолог и предавач Московског државног универзитета Владимир Путјатин.

У Црној Гори настала је сложена ситуација после окончања Првог светског рата. Један део црногорског друштва подржавао је краља Николу, одбеглог из земље, а други део је видео у братској Србији земљу ослободиоца и земљу са којом би уједињење довело Црну Гору у табор победника у Првом светском рату. Управо зато је уједињење са Србијом било несумњиво благо за црногорски народ и за Србе који су живели у Црној Гори.

Србска страна није остала дужна. Више пута Црну Гору називали су „вештачком“ државом без нације, створеном у инат Србима. Председник Борис Тадић такође је у септембру сматрао да треба предложити поправке црногорског закона о образовању, што су власти Црне Горе оцениле као мешање у унутрашње ствари државе.

Велику буку подигао је чланак саветника председника црногорског парламента Андреја Николаидиса, објављен прошле недеље. У њој је Николаидис осудио геноцид у Босни, на којем је, по његовим речима, основана Република Србска, и иступио је за ликвидацију врхушке власти у Србији и Републици Србској, религиозних и јавних посленика који прослављају годишњицу формирања Републике Српске. Резигнирана спрска влада уложила је ноту протеста. Мишљење водећег руског балканолога, директора Института за славистику РАН Константина Никифорова.

Нема ничег необичног у овој изјави Николаидиса, зато што су му такви оштри испади били својствени и раније. Изјава је благо речено глупа и несумњиво скандалозна. Ипак за своје речи он, наравно, треба да сноси одговорност. Зашто да свађа Србе и Црногорце? Јер у суштини то је један народ, ма шта да се данас говори. Боље би било да Николаидис пише своје књиге и да не гура нос у политику. Ништа добро од тога неће испасти.

Уз све то, према последњом попису становништва у Црној Гори, половина становника који су помињани у попису из 2003. као Црногорци, 2011. изјашњавало се као Црногорац Србин или Србин Црногорац. Испада да битан део становништва Црне Горе чак и сада, 6 година после проглашења независности земље, признаје језичку, историјску и националну сродност са Србијом. Остаје да се надамо да ће се и политички умови две земље тога сетити.

Олга Журављова,