Jedan diktator - hiljade nevinih žrtava

Pre devet godina, vojske SAD i Velike Britanije, uz pomoć oružja su donele demokratiju u Irak. Tog dana, tenkovi sila koalicije, ušli su u Bagdad i pomogli razjarenoj masi da sruše spomenik Sadamu Huseinu.

Svrgavanje Sadama Huseina bio je jedan od zadataka vojske koalicije, koja se bez mandata UN, dala u potragu za oružjem za masovno uništavanje. Ono, međutim nikada nije bilo nađeno. Amerikanci su uhvatili diktatora. Sud je pod pritiskom inostranih vojnika, presudio Sadamu Husienu i proglasio ga krivim za smrt 148 žitelja šiitskog sela posle neuspelog atentata na njega. Husiena su obesili.

Međutim, demokratija doneta u Irak uz pomoć oružja, bolno je udarila na svaku iračku porodicu, ubeđen je predsednik Instituta Bliskog Istoka Evgenij Satanovski.

„Broj žrtava, prema zvaničnim podacima, je previsio stotine hiljada. Po nezvaničnim podacima regionalnih zaštitnika ljudskih prava- više od miliona. Oko 5,5 miliona je izbeglica i raseljenih lica- od toga 2 miliona živi u Siriji, oko milion u Jordanu. Od UN nisu dobili status izbeglica i potpuno su obespravljeni.

Vojske SAD i Velike Britanije  su  dopustile i to da u Iraku gotovo iščezne hrišćanska zajednica. Šiiti, zahvaćeni radikalnim separatizmom, podržavani su od strane Teherana. Sunitski regioni, opet, su ugnjetavani ne samo od strane amerikanaca, već i od strane policije i vojske Iraka. Kurdi su na severu formirali svoju, praktično nezavisnu enklavu, i nasilno iseljavaju odatle arape.

Nasilna smena režima u Iraku, naravno, postala je predvodnik i inspirator „Arapskog proleća“ u severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Počinjala je kao pokret za svrgavanje diktatora: iz Tunisa je pobegao Ben Ali, u Jemenu je dao ostavku Ali Abdala Saleh. Sudi se teško bolesnom i za krevet prikovanom Hosni Mubaraku. U Libiji je linčovan Moamer Gadafi.

Kukavni su rezultati tih geopolitičkih promena,  svrgavanja lidera koji na vlasti nisu bili od juče. Mišljenje eksperta Instituta strateških procena i analiza Sergeja Demidenko:

„Posle pada tih režima ni stabilnosti, ni demokratije na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi nema. To je savršeno jasno. Glavni rezultat je ozbiljno jačanje islamskog faktora u regionu. Budu li na vlasti radiklani islamisti biće sasvim loše. Budu li umereni islamisti- ništa dobro od toga neće ispasti. Region klizi ka haosu i nestabilnosti.

Praktično se raspao Jemen, pri čemu „AL- Kaida“ jača svoj uticaj i kontrolu nad južnim delom zemlje. „Braća muslimani“ ubeđuju amerikance u Vašingtonu da nema potrebe da se boje islamizacije Egipta, računajući pre svega na vojnu pomoć. U Libiji, kao i u Iraku, nastavlja se sa progonom pristalica svrgnutih diktatora. Vlast se nalazi u rukama vojnih komandanata i plemenskih glavešina i sve miriše na novi građanski rat. Civilnih žrtava posle pogubljenja Moamera Gadafija već ima više nego za vreme trajanja nemira. I sve je to posledica pokušaja Zapada da „posadi“ demokratiju uz pomoć NATO bombi.