Putni kompromis

Postoji mogućnost da Pakistan do kraja iduće nedelje otvori dve kopnene maršrute za snabdevanje NATO snaga u Avganistanu preko svoje teritorije. Iako vlada još uvek nije donela takvu odluku, vlast je već obavestila transportne kompanije da treba da se pripreme za obnavljanje prevoza NATO tereta.

Po obe trase između luke Karači i avganistanske granice svakodnevno je prevoženo do 250 kontejnera NATO. Islambad je zatvorio ove maršrute kad je posle novembra 2011. godine u avionskom udaru SAD greškom poginulo više od 20 pakistanskih graničara. Tada su Pakistanci takođe zahtevali da se zatvori baza Šamsi iz koje su poletale bespilotne letelice i odbili su program za pripremu svoje vojske od strane Amerikanaca. Vašington je u odgovor zadržao jednu u niz partija vojne pomoći od 300 miliona dolara. Odnosi između dve strane su u ovo vreme bili već znatno pogoršani – Islambad je bio gnevan zbog majske operacije likvidacije bin Ladena, koja je obavljena bez njegovog znanja.

I sad je parlament u Islambadu usvojio dokument «o novim odnosima s SAD» kojim se nalaže ispunjenje 14 zahteva. Glavni su sledeći: kao prvo, žaljenje koje je Amerika izrazila povodom novembarskog incidenta nije dovoljno. Vašington ponovo treba da se izvini, kao i da sudi krivcima. Kao drugo, kopnom i kroz vadzušni prostor Pakistana zabranjeno je prevoženje vojnog tereta. Takođe, strane snage nemaju prava da drže na njegovoj teritoriji vojne baze i da proganjaju borce, a bespilotne letelice ne smeju da lete u pograničnim zonama puštunskih plemena. Ove zahteve vlada će dobiti u vidu preporuka. Zasad se ne zna koje će odobriti. Amerikancima ni iz daleka ne odgovaraju sve tačke, stoga one mogu postati predmet tajnog cenkanja, pretpostavlja zamenik direktora Instituta za proučavanje Istoka RAN Vjačeslav Belokrenicki.

«Pakistanski parlament je, imajući u vidu javno mnjenje u zemlji, istakao svoje maksimalne zahteve. Mislim da će u toku pregovora biti pronađen način da se nešto ublaži. Bespilotne letelice sad nisu problem zbog kojeg će se SAD protiviti. Sad su nadletanja bitno smanjena.»

Za kopneni saobraćaj nisu zainteresovani samo natovci koje vazdušno snabdevanje mnogo košta, već je zainteresovan i sam Pakistan, nastavlja Vjačeslav Belokrenicki.

«On ima gubitke i njegove političke snage su jedisntvene u tome da se pod određenim uslovima nastavi saradnja s SAD. Premda sama po sebi politika SAD ne izaziva veliko oduševljenje u Pakistanu. Kao i pre, jaka su antiamerička raspoloženja. Ipak, jedno je stvar emocija, a drugo je pragmatičan interes.»

Od Karačija do avganistanskih pograničnih mesta Torkham i Čaman ranije se prevozio isključivo teret koji nema vojnu namenu, dok je naoružanje dostavljala transportna avijacija NATO. I Pakistan je u februaru otvorio svoj vazdušni prostor za nju – «kao prvu meru za povraćaj poverenja». Municija već leti nebom iznad Pakistana. S jednom od tačaka poslanici su malo zakasnili.

Amerikanci bi pristali na sve uslove, zato što je vreme da razmisle o putevima povlačenja, smatra poznavalac Istoka Vladimir Moskalenko.

«Za Ameriku i za NATO je u celini glavno da odu iz Avganistana. Varijante koje je Pakistan ponudio su teške i bez poštovanja SAD, ipak, one daju mogućnost da se ispuni glavni zadatak – većim ili manjim dostojanstvom.»

Vladimir Moskalenko objašnjava da su izvođenje snaga SAD i NATO iz Avganistana kroz avionske baze u zemljama ZND ili prebacivanje tereta preko aerodroma u ruskom Uljanovsku s prevozom Transibirskom železnicom vrlo skupe varijante. Po troškovima se nikako ne mogu uporediti s kopnenom maršrutom do Karačija i dalje morem, čak i ako sami vojnici budu evakuisani avionom. Tako da je «putni kompromis» Vašingtona i Islambada – makar s tačke gledišta budućeg odlaska koalicije iz Avganistana – neizbežan. Pitanje je da li će se on pretvoriti u normalizaciju poremećenih odnosa dva zakleta saveznika u «ratu protiv terorizma» koji se odužio.