Путни компромис

Постоји могућност да Пакистан до краја идуће недеље отвори две копнене маршруте за снабдевање НАТО снага у Авганистану преко своје територије. Иако влада још увек није донела такву одлуку, власт је већ обавестила транспортне компаније да треба да се припреме за обнављање превоза НАТО терета.

По обе трасе између луке Карачи и авганистанске границе свакодневно је превожено до 250 контејнера НАТО. Исламбад је затворио ове маршруте кад је после новембра 2011. године у авионском удару САД грешком погинуло више од 20 пакистанских граничара. Тада су Пакистанци такође захтевали да се затвори база Шамси из које су полетале беспилотне летелице и одбили су програм за припрему своје војске од стране Американаца. Вашингтон је у одговор задржао једну у низ партија војне помоћи од 300 милиона долара. Односи између две стране су у ово време били већ знатно погоршани – Исламбад је био гневан због мајске операције ликвидације бин Ладена, која је обављена без његовог знања.

И сад је парламент у Исламбаду усвојио документ «о новим односима с САД» којим се налаже испуњење 14 захтева. Главни су следећи: као прво, жаљење које је Америка изразила поводом новембарског инцидента није довољно. Вашингтон поново треба да се извини, као и да суди кривцима. Као друго, копном и кроз вадзушни простор Пакистана забрањено је превожење војног терета. Такође, стране снаге немају права да држе на његовој територији војне базе и да прогањају борце, а беспилотне летелице не смеју да лете у пограничним зонама пуштунских племена. Ове захтеве влада ће добити у виду препорука. Засад се не зна које ће одобрити. Американцима ни из далека не одговарају све тачке, стога оне могу постати предмет тајног ценкања, претпоставља заменик директора Института за проучавање Истока РАН Вјачеслав Белокреницки.

«Пакистански парламент је, имајући у виду јавно мњење у земљи, истакао своје максималне захтеве. Мислим да ће у току преговора бити пронађен начин да се нешто ублажи. Беспилотне летелице сад нису проблем због којег ће се САД противити. Сад су надлетања битно смањена.»

За копнени саобраћај нису заинтересовани само натовци које ваздушно снабдевање много кошта, већ је заинтересован и сам Пакистан, наставља Вјачеслав Белокреницки.

«Он има губитке и његове политичке снаге су једиснтвене у томе да се под одређеним условима настави сарадња с САД. Премда сама по себи политика САД не изазива велико одушевљење у Пакистану. Као и пре, јака су антиамеричка расположења. Ипак, једно је ствар емоција, а друго је прагматичан интерес.»

Од Карачија до авганистанских пограничних места Торкхам и Чаман раније се превозио искључиво терет који нема војну намену, док је наоружање достављала транспортна авијација НАТО. И Пакистан је у фебруару отворио свој ваздушни простор за њу – «као прву меру за повраћај поверења». Муниција већ лети небом изнад Пакистана. С једном од тачака посланици су мало закаснили.

Американци би пристали на све услове, зато што је време да размисле о путевима повлачења, сматра познавалац Истока Владимир Москаленко.

«За Америку и за НАТО је у целини главно да оду из Авганистана. Варијанте које је Пакистан понудио су тешке и без поштовања САД, ипак, оне дају могућност да се испуни главни задатак – већим или мањим достојанством.»

Владимир Москаленко објашњава да су извођење снага САД и НАТО из Авганистана кроз авионске базе у земљама ЗНД или пребацивање терета преко аеродрома у руском Уљановску с превозом Трансибирском железницом врло скупе варијанте. По трошковима се никако не могу упоредити с копненом маршрутом до Карачија и даље морем, чак и ако сами војници буду евакуисани авионом. Тако да је «путни компромис» Вашингтона и Исламбада – макар с тачке гледишта будућег одласка коалиције из Авганистана – неизбежан. Питање је да ли ће се он претворити у нормализацију поремећених односа два заклета савезника у «рату против тероризма» који се одужио.