Anđelković: Vlada nacionalne izdaje

Početkom ove godine lider LDP-a je zatalasao javnost bezočnim nipodaštavanjem RS i napadima na njenog predsednika, Milorada Dodika. Tada je, između ostalog, izjavio: „Republika Srbska je nastala na genocidu. Na srebreničkom genocidu. Na etničkom čišćenju nezabeleženom u Evropi posle Drugog svetskog rata.“ Da li je, pre svega surovo pragmatični, Čedomir Jovanović tako postupio na početku produžene predizborne kampanje (kada se to radi) jer je procenio da time mobiliše postojeće simpatizere i privlači nove birače? Naravno da je odgovor – ne. Zna on dobro da u Srbiji nema više od 2% okorelih nacional mazohista srbskog porekla, kojima navedeni ekstremno antisrbski ispad godi. A i bez novih egzibicija nalik opisanoj, oni već „ludo vole“ LDP, dok većina njegovih glasača jedino samoživo rezonuje (naravno bez dubljeg sagledavanja stvari da li stvarno rade i sebi u prilog) po principu: „Rešimo se svakog balasta, ma koliko bio važan za naciju, koji nas deli od boljeg evropskog života“. Oni pozdravljaju „preokret“ po pitanju Kosova koje doživljavaju kao ličnu smetnju, ali ne vide razloge za juriš na RS. Takođe, bilo je jasno da Jovanoviću time neće privući ni veći broj onih pripadnika manjina koji dele srbofobne stavove. Imaju oni „političko lišće“ svoje „gore“, koje smatraju celishodnijim da podrže nego srpske anti-Srbe. Znači, radilo se samo o tome da je, i po cenu gubitka dela revoltiranih potencijalnih birača, vođa LDP-a poslao Vašingtonu predizbornu poruku kakvu će postizbornu politiku voditi beskompromisno. O tome treba da razmislimo sada kada je sve izvesniji ulazak LDP-a u Vladu predvođenu DS-om.

OKUPACIONE RUNDE

Amerikanci dobro znaju da „tiha voda breg roni“. Ma koliko bili željni da što pre zaokruže svoj poredak na Balkanu, oni, na osnovu već solidnog imperijalnog iskustva, deluju racionalno i postepeno. Da su mogli, okupirali bi oni Srbiju na klasičan (vojni) način još 1999. godine. No, pošto im se to izjalovilo, strpljivo su otpočeli celovitu, iako fazno vođenu, akciju postmoderne (političke, NVO, medijske, kulturne) okupacije naše države. Petog oktobra 2000. godine učinili su u tom smeru značajan korak, ali svakako su bili svesni da će dalji tok događaja podrazumevati i značajne elemente reverzibilnosti. Bilo je neizbežno da njihove, po našu državnost destruktivne akcije, izazivaju nacionalne reakcije – sa izvesnim implikacijama koje to ima i na karakter vlasti u Beogradu – ali su strpljivo, malo po malo, gurali svoju stvar napred, navodeći srpske političare raznih boja na manje ili veće „kompromise“ koji su tome pogodovali. Tako smo dočekali 2008. godinu sa urušenim ekonomskim suverenitetom, obesmišljenom vojskom i gotovo potpunim evroatlantskim medijskim jednoumljem. Srbija je bila dovoljno oslabljena da su Vašington i Brisel mogli da započnu drugu (mirnodopsku) etapu kosovske agresije – a ona je podrazumevala jednostrano proglašenje „nezavisnosti“ od strane Prištine i njeno munjevito priznanje od SAD i niza saveznika-klijenata te sile – i pre nego što je ustoličen režim koji bi nju na neki način aminovao. A i on je ubrzo doveden na čelo Srbije.

Tadićeva ekipa imala je zadatak da doprinese „konsolidaciji“ tzv. kosovske državnosti, a da uporedo nastavi vođenje procesa evroatlantske okupacije ostatka Srbije, kako bi ona potpuno postala protektorat EU i preko vojnih struktura Unije, posredno, deo Atlantskog pakta. Što se Kosova i Metohije tiče – u duhu nemačkog (Išingerovog) plana o uspostavljanju „dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova“ – od „žutog“ Beograda se očekivalo da pomogne da prištinska kvazidržava  dobije sve ono što joj je potrebno da bi nesmetano funkcionisala (npr. održiv model međunarodnog predstavljanja i funkcionisanja carine, slobode kretanja sa kosovskim dokumentima i tablicama, validnosti diploma obrazovnih ustanova). Uz to, „naša“ vlast je imala zadatak da postepeno omogući teritorijalno zaokruživanje „države“ Kosovo, što uključuje i sukcesivno prepuštanje srbskih slobodnih zona na KiM-u. Oficijelni Beograd je u tom pogledu, južno od Ibra, umnogome izašao u susret zahtevima zapadnih mentora, a tako je bilo i kada se radilo o pomenutoj „normalizaciji“ odnosa sa Prištinom, ali, zazirući od reakcije srpske javnosti te „suda istorije“, nije bio spreman baš sve – ili bar onim tempom koji je nametao Vašington (koji nije ostavljao prostora za temeljno ispiranje mozga građana kako bi prevideli izdaju) – da realizuje naloge evroatlantksih centara moći. Pogotovo su stvari zapele na severu Kosova, usled žestokog otpora tamošnjih Srba. Tako smo dočekali izbore 2012. godine a da Tadićeva ekipa, i pored Stefanovićevog prilježnog rada, nije odradio ceo „domaći zadatak“.

JADI DEMORALISANOG TADIĆA

Sada Amerika, Nemačka i još neke druge države, iz raznih razloga zainteresovane za okončanje „kosovskog projekta“, žele takvu „srpsku“ Vladu koja će „materijalizovati“ sve što je dogovoreno u prethodnom periodu. To podrazumeva ako ne i predaju severa Kosova, onda njegovo izolovanje od centralne Srbije kako bi postepeno „kapitulirano“, te omogućavanje Prištini da na međunarodnom planu razmahne krila svoje „nezavisnosti“. Jasno je da je za tako nešto najpogodnije da Vladu nastavi da vodi DS, sa pojačanom ulogom njegove neskriveno „NATO frakcije“, i uz značajno pojačanje još direktnije evroatlantske „pete kolone“, a to je LDP. Naravno, margine za „pozerski patriotizam“ vlastodržaca biće mnogo manji, i onaj ko bude vodio Vladu po „evroatlantskim standardima“, neće moći ni da se nada da će izbeći trajnu ljagu. Uz to, usled odnosa snaga u Skupštini, moraće i da prihvata brojne ucene onih koje prezire ili je navikao da im, i pored natezanja, na kraju nametne svoje stavove.

U takvim okolnostima Tadić se potpuno demoralisao. Svestan da se neminovno primiče kraj njegove političke karijere (a kada već nema kud, par godina opstanka na velikoj sceni i nije presudno), pomislio je da je najbolje da se, puštajući da njegova stranka ode u opoziciju, iz kvislinškog miljea izvuče bez veće nove štete po svoj imidž. No – da citiram P. Jeremića –„pod uticajem Vašingtona koji je preko Dragana Šutanovca tražio da DS nastavi sa pregovorima o formiranju vlade Srbije, Tadić je morao da povuče svoju odluku“. Oni koji su na vlast dovedeni 2008. godine, još nisu isplatili svoj „kosovski dug“, a njihovi inostrani poverioci ne nameravaju da im ga oproste. Otuda, ma koliko sada kada više nema šta da dobije, Tadić pokušavao, posredno preko odbacivanja Dinkića, da izbegne okončanje prljavog kosovskog posla, izgleda da će morati da zasuče rukave. A kako njegova nova vlada treba da radi, vidimo na osnovu ključnog programskog opredeljenja njenog nužnog člana (LDP) – čak i po cenu izborne štete tvrdoglavo privrženog američkoj balkanskoj politici – koje nalaže nedvosmisleno „napuštanje državnog plana za rešavanje konačnog statusa Kosova i definisanje programa koji uvažava realnost i potrebe građana Kosova i građana Srbije“.

VULGARIZACIJA PROBLEMA

Suštinski, potezima koje je postojeća Vlada, počevši od prihvatanja EULEKS-a,  povlačila od druge polovine 2008. godine, „državni plan“ odbrane KiM-a je već napušten. U narednom periodu, kako smo već videli, Vašingtonu, Berlinu i Briselu nije neophodno išt više do pune „normalizacije odnosa“ Beograda i Prištine u skladu sa već dogovorenim, a – kako kaže uticajni novoizabrani poslanik LDP-a, Miljeno Dereta – „pitanje priznanja ili nepriznanja Kosova je vulgarizacija problema“. Naši neprijatelji su uvereni da će proces truljenja srpske „voćke“ postepeno dovesti, pre ili kasnije, i do de jure priznamo Kosovo. Do tada je dovoljno da ga u potpunosti faktički prihvatimo kao „državu“ i dignemo ruke od tamošnjih Srba (čak i na severu) što bi njih takođe nateralo da prihvate jurisdikciju Prištine. A SPS? Pa, od nove Vlade neće biti traženo ništa drugo nego da ispoštuje ono što je još aktuelna prihvatila. Nepokolebljiv u gaženju Srbije LDP, garant je da će tako i biti. Otuda, Dačić naizgled nastoji da uspostavi takve mehanizme odlučivanja da ta stranka ne može da ucenjuje Vladu. Međutim, i tu se verovatno pre radi o kupovini vremena po starom receptu, nego o odbacivanju zlokobne suštine. Jasno je da Zapad dok god se ne susretne sa Vladom odlučnom da brani srpske pozicije na KiM-u, neće odustati od svojih pretenzija, pa prihvatanje učešća u kabinetu u kome je čak i LDP (i iza koga će sve vreme budno stajati Vašington) svakako znači, tek donekle limitirano, pristajanje na vašingtonsko-briselsku kosovsku politiku.

A nek niko ne misli da će se naše propadanje sa njom završiti. Kuda su naumili, evroatlantski centri moći nas od 2000. godine posvećeno guraju (kao što su nas do tada, ipak uz naše izvesne uspehe a njihove poraze kao što je očuvanje RS, uporno lomili). Doći će na red, u nekoj maskiranoj formi, i NATO integracije a produžiće se i prepariranje našeg identiteta. Budemo li i dalje krotki, od regionalnog pomirenja koje podrazumeva da se izvinjavamo i onima koji su nas donedavno klali – preko toga da prihvatimo laži da su oni naši ogranci, koji su već preparirani koliko i onih 2% anti-Srba srbskog porekla u samoj Srbiji, „istorijski narodi“ – stići ćemo do „realnosti“ da smo svi mi neki novi evro-Srbi koji se drastično razlikuju od „primitivnih“ predaka. Valjda, onda će se od nas očekivati da sa srbskim izrodima sa Cetinja, ako ne baš zajedno urlamo „Srbe na vrbe“ ili „ubij, zakolji, da Srbin ne postoji“, onda bar za to imamo puno razumevanje. Eto, naše „komšije“ su pre neki dan, tokom utakmice ženskih košarkaških reprezentacija Srbije i Crne Gore, malo oštrije iskazali nezadovoljstvo „velikosrbskim“ karakterom istine o svom poreklu.

POTURICE SVIH BOJA

Kako je govorio veliki srbski pesnik i vladar Petar Petrović Njegoš: „Poturica gori od Turčina“. Nema veze da li se radi o crnogorskim pravoslavnim „poturicama“ ili onima u Srbiji, čiji broj će rasti ako i polako nastavimo dosadašnjim putem, a kamoli ako ubrzamo korake (ako sumnjate u to, setite se da je Crna Gora uključujući Cetinje npr. 1910. bila mnogo više srbska nego naša republika danas). U okolnostima u kojima se nalazimo, za nas nema dobrih rešenja (nije to ni Vlada koja bi uključila URS ali isključila DS), ali ipak postoje gora (Vlada sa DS-om ali bez LDP-a) i još gora (gde je i Čedin „orkestar“). Oni koji to previde pa uprkos naglašavanju svog levičarskog „nacionalizma“, uđu u igru sa LDP-om (makar i uz URS, koji je, nismo valjda ludi da poverujemo, baš jači „patriotski“ štih pa će „neutralisati“ Čedinu družinu) – drsko nas varaju. Kako je svojevremeno rekao jedan naš politički analitičar, inače naklonjen bar „nacionalnom“ delu DS-a: „Režim Borisa Tadića ima dve različite strane. Jednu oličava Čedomir Jovanović, drugu Vuk Jeremić. Jedna je, uslovno rečeno, kvislinška, druga je, takođe uslovno rečeno, patriotska.“ Ako smo sa „žutim patriotama“ u prvom planu, dok je LDP formalno bio u opoziciji, stigli do toga da NATO i na severu Kosova puca na Srbe i uspostavlja pravu pravcatu granicu prema centralnoj Srbiji, šta li nas samo čega ako Jovanović javno uđe u Vladu? Zar neko sumnja da se tada – ako iracionalno strpljenje našeg naroda brzo ne preraste u neki vid bunta – posle malo simuliranog natezanja, šiptarska zastava neće zavijoriti i u Leposaviću?

Izvor: Pečat