Radun: Gradnja i rušenje Andrićgrada na Drini

Ko ruši a ko gradi?

 Gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk rekao je građanima da je on znao za ceo projekat, ali da je bio uveren da je u pitanju "loše stanje tvrđave". On je dozvolio Kusturici da poruši tvrđavu ali sada ipak govori da je mislio da je u veoma lošem stanju, kako mu je Kusturica tvrdio. Sad opet ima “razumevanja za nezadovoljne građane” što su protiv rušenja i odnošenja materijala sa tvrđave, te je naredio da se obustave “građevinski radovi”. Srbski rečeno sada pere ruke jer je pritisnut od medija i “nezadovoljnih građana”, a možda i od nekog bitnijeg u BiH.

 Postavilo se pitanje da li je to istorijska tvrđava, to jest objekat pod zaštitom države i da li je Kusturica imao sve dozvole za rušenje. On je na optužbe odgovorio da su dobili “čvrsto obećanje da možemo da pokupimo tu kulu, koja nije pod zaštitom države, o čemu imamo i potvrdu Zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa. Iz te zabune došlo je do ovoga, ali treba prestati o tome pričati. Mi smo se povukli, nećemo više tražiti pomoć", rekao je u intervjuu za "Glas Srpske".

 Kusturica se povukao iz priče da bi izbegao negativnu medijsku kampanju koja mu nije potrebna, kao i njegovom projektu gradnje Andrićgrada. Nama u ovoj priči deluje da je istina negde drugde, to jest da je Kusturica želeo da dođe do istorijskog kamena, pomalo zaobilazeći neke institucije, ali da je “provincijska kampanja” protiv njega ipak uzrokovana nekim drugim motivima, a ne zaštitom “istorijske baštine” što zapravo i nije zaboravljena kula iz austorugarskog perioda okupacije nad Bosnom.

 Bez obzira što taj „spomenik“ očigledno i nije od istorijskog značaja, pa i to što za njega ne zna većina stanovnika Trebinja, pa i njihov gradonačelnik digla se medijska buka većih razmera. Otkud to da je nekima sada toliko stalo do zaštite gomile kamenja? Kad se pogleda malo ko je pokrenuo „priču“ stvari postaju malo jasnije. Sajt „Buka“ je projekat „centra za dekontaminaciju mladih“ iz Banjaluke. Njegov je sastav „multietnički“, a čini se da tu dominira jedva prikrivena „sarajevska politička misao“. Nešto poput „Peščanika“ ili sajta Petra Lukovića E-novine, koje su locirane u Srbiji ali im je bliži Zagreb i Sarajevo od recimo Banjaluke. Ovakvi „Centri za dekontaminaciju“ i slični nvo projekti su obavezno podržani od zapadnih fondova i shodno tome i pod njihovim uticajem.

 Antisrbska histerija sarajevskih krugova

Kako smo došli do Sarajeva koje već dve decenije aktivno vodi kampanju protiv Kusturice, stvari postaju nešto jasnije. Naime sarajevski krugovi u izgradnji „bošnjačke nacije“ imaju problem sa najpoznatijim umetnikom koji je došao iz tog grada, jer se on opredelio za srpsku stranu, podržao Srbiju i Srbe ratnih devedesetih, deklarisao se kao Srbin i vratio u pravoslavnu veru. To mu oni nikada neće oprostiti, a od islamskih krugova u Sarajevu mu možda preti i opasnost, jer je poznato kako takvi reaguju na one koje proglase za „otpadnike“. Njima stoga im smeta i pisac Meša Selimović koji je učinio nešto slično u svoje vreme ili pak Andrić koji se isto tako deklarisao kao Srbin i maestralno razobličio primitivizam, brutalnost i lukavstvo bosanskog uma, koji on vidi kao posledicu osmanlijske okupacije sa kojom su se identifikaovali bosanski muslimani.

 Da bi shvatili kolika je mržnja prema Anrdiću dovoljno je setiti se vandalskog rušenja njegovog spomenika u Višegradu početkom rata 1991. od strane ljudi iz SDA Alije Izetbegovića, što je i najavilo kasnije sukobe. Zanimljivo je da spomenik nobelovcu nisu rušili noću već u sred bela dana i da su to vandalsko nedelo snimili i prodavali kasete sa „herojskim činom“.

 Pre toga je ova „akcija“ propremnjena intelektualnom harangom na Andrića. Tako je islamski list „Vožd“ na naslovnoj strani dao karikaturu Andrića „nabijenog“ na olovku što predstavlja aluziju na nabijanje na kolac što je bio način kažnjavanja Srba od strane Turaka (sa kojima se bosanski muslimani identifikuju) a što je potresno opisano u Andrićevom delu. Tako u sarajevskoj štampi izlaze naslovi tipa „Ivo Andrić – markiz de Sad naše književnosti“ nekog Nihada Kreševljakovića koji za velikog pisca naziva „malim čovjekov, otrovnim zrnom, kao bićem koje nije imalo ni trunke ljubavi prema rodnoj grudi“. On citira tekst iz 1961. iz lista „Bosanski pogledi“ koji delo pisca tretira kao „političko-šovinističko po kojem se trebala pripisati lažna genocidnost muslimanskog življa za turskog vakta“ a sve sa ciljem da se „opravdaju četnički zločini nad muslimanskim živem“. Šta reći na ovo? Andriću se tada a i kasnije pripisuju laži o Bosni i on je izložen najtežim uvredama ("zar je moguće da je takvog gada iznjedrila lijepa, mila i tiha Bosna"). Profesor Muhamed Filipović je pre rušenja spomenika izjavio da je Andrić naneo više štete muslimanima u Bosni nego sve vojske koje su Bosnom prolazile. Upravo o fenomenu mržnje je govorio i pisao Andrić, doživljavajući Bosnu kao primer velike verske omraze, a pre svega agresivna netrpeljivost od strane muslimana prema pravoslavnim Srbima, čime najdublje objašnjava njihovo ponašanje i u Drugom svetskom ratu i u ovom iz devedesetih.

 Usledio je talas antisrpske histerije čije je žrtva bio i nobelovac, kroz svojevrstan obračun Bosanskih muslimana sa pokojnim nobelovcem. Sada kada „ozloglašeni“ Kusturica, ne samo da obnavlja spomen na Andrića već podiže i grad kulture sa njegovim imenom to izaziva novi talas agresivne i ksenofobične kampanje protiv Kusturice.

 Fašisoidnu kampanju protiv Kusturice su osim mržnjom nadahnutih Sarajlija vodili i globalistički krugovi u Beogradu, nvo sektor i prohrvatske i probošnjačke medijske instalacije poput E-novina Pere Lukovića. Setimo se samo ispada punog tzv. Govora mržnje od perjanice beogradskog kruga globalista Vesne Pešić (TV Pink, 05.04.2007.) koja je najblaže rečeno nepristojno napadala Kusturicu što je postao pravoslavan, i što je njegova država Srbiji. Ona je govorila da je njegova zemlja Bosna - što je neka vrsta ostrakizma. Javnost je reagovala izuzetno negativno na ovaj ispad malograđanske ksenofobije i anacionalnog ekstremizma usmerene prema ljudima poput Kusturice.

 Kusturica je bio trn u oku beogradskih globalista i anacionalnih protivnika svega tradicionalnog jer je na vešt i medijski pristupačan način demonstrirao sve suprotno od onoga što oni agresivno i malograđanski zastupaju. On je postao pravoslavac i opredelio se za srpsku stvar, on je svetski poznat i uspešan režiser, on je poznat i kao antiglobalista i neka vrsta tradicionaliste. On im zapravo ruši koncepciju jer kao čoveku iz Sarajeva sa muslimanskim poreklom oni ne mogu da mu prišiju etiketu srbskog nacionaliste, a kao uspešnom i svetski poznatom ne mogu da ga nazovu „primitivnim, ksenofobičnim balkanskim tradicionalistom“. On jednostavno ruši sve stereotipe koje promoviše drugosrbijanska a zapravo malograđanska Antisrbija koja ima uticaj samo zato jer je bliska vlasti i globalističkim i soroševskim jaslama.

 Antiruska pozadina kampanje

 

Da bi bilo još jasnija «strateška dubina» pozadine odakle dolazi medijska buka, i sa kojim motivima, dovoljno se malo raspitati o projektu Andrićgrada. Dok se na ušću Rzava u Drinu gradi «grad», pokretač ovog kulturnog i državnog projekta Kusturica se u Moskvi, dok je bio na inauguraciji predsednika Putina, dogovorio da Rusi po njegovim rečima “pomognu izgradnju univerziteta u Andrićgradu. Na tom univerzitetu trebalo bi da bude mesta za više od 200 studenata ruskog jezika, književnosti i slavistike, a u okviru njega radila bi i Akademija lepih umetnosti. Ideja izgradnje Andrićgrada, a i otvaranja jedne ovakve visokoškolske ustanove u njemu, potekla je iz potrebe da Višegrad više ne bude simbol rata i razaranja, već da se njegovo ime veže za nešto drugo”. Do sada je u “gradu” koji se gradi uz čuvenu ćupriju Mehmed-paše Sokolovića, pod krov stavljeno preko 10.000 kvadratnih metara. Svoj oblik su dobili Andrićev institut, buduće pozorište, bioskop, “gradska kuća, ulazna vizantijska kula, studentski dom, a oko šetališta već su izgrađene knjižare, galerije, trgovinski cetar i restorani.

 Osim ovog uključivanja ruske strane u podršku «transdrinskog» i «transslovenskog» projekta poznato je da Kusturica iskazuje i antiglobalističke i proruske stavove već duže vreme. On je i u prošlosti imalo saradnju sa Rusima, a to se sada i intenzivira što očigledno iritira određene strukture moći koje bi da ovaj region i dalje drže pod kontrolom sa strategijom «balkanizacije prostora» ili po onoj latinskoj «zavadi pa vladaj».

 Tim krugovima a i onima koji na terenu od njih zavise smeta da sa obe strane Drine Kusturica gradi svoje “gradove” i time na simboličan način prevazilazi nametnutu podelu na ovoj reci, i to još sa ruskom podrškom. Prvo bi neki od njih podneli, ali još Ruse u toj priči sa univerzitetom, e to je previše za američke “interese” a time i za proameričke medije u BiH i Srbiji.

 Dakle sa jedne strane najverovatnije je da su se učinjeni proceduralni propusti u vezi dogovora oko uzimanja kamena sa ostataka austrougarske okupacije (koja je preteča EU protektorata) nad Bosnom, ali je uzrok medijske histerije spinovanja na drugoj strani. Na simboličnom nivou je sigurno bolno zapadnjacima da neko iz Srbije i to poznati režiser gradi od materijlnih ostataka prošle zapadne okupacije projekat koji bi trebao da objedinjava Srbe sa obe strane reke uz podršku Putinove Rusije. Ako je i od Kusturice «mnogo je».

Svesni smo da se Kusturica vešto pozicionirao tako da je dobijao podršku i od Miloševićeve i Koštunicine i Tadićeve vlasti u Srbiji, a i od Dodikove u Republici Srbskoj, a sada i od Putinove Rusije, po onoj logici “umiljato jagnje dve ovce sisa”. Ovde je bilo u pitanju više “ovci” jer su njega protežirali i drugi moćni i bogati. No to je valjda i sudbina umetnika da traže mecene na raznim stranama, kao i što je često sudbina moćnika da žele de se ovekoveče kroz podršku umetnicima. Isto tako smo svesni i da je njegova filmska priča u kojoj je potencirao “spontatni, iracionalni i primitivni Balkan” zapravo sa bočne strane podržava negativni stereotip o Balkanu i o Srbima.

 No ipak kad se sve uzme u obzir može se reći da je njegovo filmsko intelektualno i graditeljsko delovanje bilo ako ne uvek «korisno», a ono u celini gledano ipak veoma zanimljivo i produktivno. A ova medijska ujdurma oko navodnog “rušenja istorijske austorugarske tvrđave radi gradnje Andrićgrada” nas tera da ipak i pored svega da mu damo podršku u naumu da stvori instituciju posvećenu velikom piscu koji je na svoj način (iako katolik) bio redak intelektualni sledbenik vidovdanske i njegoševske misli u srbskoj kulturi. Naš glas za Kusturicu i Andrića koji su nepoželjni u Sarajevu kao “politički nekorektni” jer se našli sebe u srbskoj strani.

 Da zaključimo, strategija kulturne i intelektualne integracije srbskih prostora, kojom se zaobilaze blokade «političkog povezivanja» su danas jedini način da se parira strategiji kontrole kroz zamrznutu defragmentaciju prostora koje naseljavaju Srbi a i šireg regionalnog balkanskog prostora. Osim toga pristup koji demonstrira Kusturica u kome se kombinuju neki materijalni interesi učesnika u projektu sa širim nacionalnim i balkanskim interesima je formula održive integracije ovog prostora i očuvanja onih identitetskih uporišta koje su od vitalnog značaja. Siktanje i nemoćni bes lokalnih globalista i palanačkih umova prema Kusturici pokazuju samo da je on na dobrom putu. Na putu koji bi i drugi koji žele nešto da promene u nepovoljnim uslovima trebali da slede ili barem da ih inspiriše da se i u ovom vremenu-nevremenu nešto od značaja može uraditi.

Izvor: Fond strateške kulture, Moskva