Радун: Градња и рушење Андрићграда на Дрини

Ко руши а ко гради?

 Градоначелник Требиња Доброслав Ћук рекао је грађанима да је он знао за цео пројекат, али да је био уверен да је у питању "лоше стање тврђаве". Он је дозволио Кустурици да поруши тврђаву али сада ипак говори да је мислио да је у веома лошем стању, како му је Кустурица тврдио. Сад опет има “разумевања за незадовољне грађане” што су против рушења и одношења материјала са тврђаве, те је наредио да се обуставе “грађевински радови”. Србски речено сада пере руке јер је притиснут од медија и “незадовољних грађана”, а можда и од неког битнијег у БиХ.

 Поставило се питање да ли је то историјска тврђава, то јест објекат под заштитом државе и да ли је Кустурица имао све дозволе за рушење. Он је на оптужбе одговорио да су добили “чврсто обећање да можемо да покупимо ту кулу, која није под заштитом државе, о чему имамо и потврду Завода за заштиту културно-историјског и природног наслеђа. Из те забуне дошло је до овога, али треба престати о томе причати. Ми смо се повукли, нећемо више тражити помоћ", рекао је у интервјуу за "Глас Српске".

 Кустурица се повукао из приче да би избегао негативну медијску кампању која му није потребна, као и његовом пројекту градње Андрићграда. Нама у овој причи делује да је истина негде другде, то јест да је Кустурица желео да дође до историјског камена, помало заобилазећи неке институције, али да је “провинцијска кампања” против њега ипак узрокована неким другим мотивима, а не заштитом “историјске баштине” што заправо и није заборављена кула из аусторугарског периода окупације над Босном.

 Без обзира што тај „споменик“ очигледно и није од историјског значаја, па и то што за њега не зна већина становника Требиња, па и њихов градоначелник дигла се медијска бука већих размера. Откуд то да је некима сада толико стало до заштите гомиле камења? Кад се погледа мало ко је покренуо „причу“ ствари постају мало јасније. Сајт „Бука“ је пројекат „центра за деконтаминацију младих“ из Бањалуке. Његов је састав „мултиетнички“, а чини се да ту доминира једва прикривена „сарајевска политичка мисао“. Нешто попут „Пешчаника“ или сајта Петра Луковића Е-новине, које су лоциране у Србији али им је ближи Загреб и Сарајево од рецимо Бањалуке. Овакви „Центри за деконтаминацију“ и слични нво пројекти су обавезно подржани од западних фондова и сходно томе и под њиховим утицајем.

 Антисрбска хистерија сарајевских кругова

Како смо дошли до Сарајева које већ две деценије активно води кампању против Кустурице, ствари постају нешто јасније. Наиме сарајевски кругови у изградњи „бошњачке нације“ имају проблем са најпознатијим уметником који је дошао из тог града, јер се он определио за српску страну, подржао Србију и Србе ратних деведесетих, декларисао се као Србин и вратио у православну веру. То му они никада неће опростити, а од исламских кругова у Сарајеву му можда прети и опасност, јер је познато како такви реагују на оне које прогласе за „отпаднике“. Њима стога им смета и писац Меша Селимовић који је учинио нешто слично у своје време или пак Андрић који се исто тако декларисао као Србин и маестрално разобличио примитивизам, бруталност и лукавство босанског ума, који он види као последицу османлијске окупације са којом су се идентификаовали босански муслимани.

 Да би схватили колика је мржња према Анрдићу довољно је сетити се вандалског рушења његовог споменика у Вишеграду почетком рата 1991. од стране људи из СДА Алије Изетбеговића, што је и најавило касније сукобе. Занимљиво је да споменик нобеловцу нису рушили ноћу већ у сред бела дана и да су то вандалско недело снимили и продавали касете са „херојским чином“.

 Пре тога је ова „акција“ пропремњена интелектуалном харангом на Андрића. Тако је исламски лист „Вожд“ на насловној страни дао карикатуру Андрића „набијеног“ на оловку што представља алузију на набијање на колац што је био начин кажњавања Срба од стране Турака (са којима се босански муслимани идентификују) а што је потресно описано у Андрићевом делу. Тако у сарајевској штампи излазе наслови типа „Иво Андрић – маркиз де Сад наше књижевности“ неког Нихада Крешевљаковића који за великог писца назива „малим човјеков, отровним зрном, као бићем које није имало ни трунке љубави према родној груди“. Он цитира текст из 1961. из листа „Босански погледи“ који дело писца третира као „политичко-шовинистичко по којем се требала приписати лажна геноцидност муслиманског живља за турског вакта“ а све са циљем да се „оправдају четнички злочини над муслиманским живем“. Шта рећи на ово? Андрићу се тада а и касније приписују лажи о Босни и он је изложен најтежим увредама ("зар је могуће да је таквог гада изњедрила лијепа, мила и тиха Босна"). Професор Мухамед Филиповић је пре рушења споменика изјавио да је Андрић нанео више штете муслиманима у Босни него све војске које су Босном пролазиле. Управо о феномену мржње је говорио и писао Андрић, доживљавајући Босну као пример велике верске омразе, а пре свега агресивна нетрпељивост од стране муслимана према православним Србима, чиме најдубље објашњава њихово понашање и у Другом светском рату и у овом из деведесетих.

 Уследио је талас антисрпске хистерије чије је жртва био и нобеловац, кроз својеврстан обрачун Босанских муслимана са покојним нобеловцем. Сада када „озлоглашени“ Кустурица, не само да обнавља спомен на Андрића већ подиже и град културе са његовим именом то изазива нови талас агресивне и ксенофобичне кампање против Кустурице.

 Фашисоидну кампању против Кустурице су осим мржњом надахнутих Сарајлија водили и глобалистички кругови у Београду, нво сектор и прохрватске и пробошњачке медијске инсталације попут Е-новина Пере Луковића. Сетимо се само испада пуног тзв. Говора мржње од перјанице београдског круга глобалиста Весне Пешић (ТВ Пинк, 05.04.2007.) која је најблаже речено непристојно нападала Кустурицу што је постао православан, и што је његова држава Србији. Она је говорила да је његова земља Босна - што је нека врста остракизма. Јавност је реаговала изузетно негативно на овај испад малограђанске ксенофобије и анационалног екстремизма усмерене према људима попут Кустурице.

 Кустурица је био трн у оку београдских глобалиста и анационалних противника свега традиционалног јер је на вешт и медијски приступачан начин демонстрирао све супротно од онога што они агресивно и малограђански заступају. Он је постао православац и определио се за српску ствар, он је светски познат и успешан режисер, он је познат и као антиглобалиста и нека врста традиционалисте. Он им заправо руши концепцију јер као човеку из Сарајева са муслиманским пореклом они не могу да му пришију етикету србског националисте, а као успешном и светски познатом не могу да га назову „примитивним, ксенофобичним балканским традиционалистом“. Он једноставно руши све стереотипе које промовише другосрбијанска а заправо малограђанска Антисрбија која има утицај само зато јер је блиска власти и глобалистичким и сорошевским јаслама.

 Антируска позадина кампање

 

Да би било још јаснија «стратешка дубина» позадине одакле долази медијска бука, и са којим мотивима, довољно се мало распитати о пројекту Андрићграда. Док се на ушћу Рзава у Дрину гради «град», покретач овог културног и државног пројекта Кустурица се у Москви, док је био на инаугурацији председника Путина, договорио да Руси по његовим речима “помогну изградњу универзитета у Андрићграду. На том универзитету требало би да буде места за више од 200 студената руског језика, књижевности и славистике, а у оквиру њега радила би и Академија лепих уметности. Идеја изградње Андрићграда, а и отварања једне овакве високошколске установе у њему, потекла је из потребе да Вишеград више не буде симбол рата и разарања, већ да се његово име веже за нешто друго”. До сада је у “граду” који се гради уз чувену ћуприју Мехмед-паше Соколовића, под кров стављено преко 10.000 квадратних метара. Свој облик су добили Андрићев институт, будуће позориште, биоскоп, “градска кућа, улазна византијска кула, студентски дом, а око шеталишта већ су изграђене књижаре, галерије, трговински цетар и ресторани.

 Осим овог укључивања руске стране у подршку «трансдринског» и «транссловенског» пројекта познато је да Кустурица исказује и антиглобалистичке и проруске ставове већ дуже време. Он је и у прошлости имало сарадњу са Русима, а то се сада и интензивира што очигледно иритира одређене структуре моћи које би да овај регион и даље држе под контролом са стратегијом «балканизације простора» или по оној латинској «завади па владај».

 Тим круговима а и онима који на терену од њих зависе смета да са обе стране Дрине Кустурица гради своје “градове” и тиме на симболичан начин превазилази наметнуту поделу на овој реци, и то још са руском подршком. Прво би неки од њих поднели, али још Русе у тој причи са универзитетом, е то је превише за америчке “интересе” а тиме и за проамеричке медије у БиХ и Србији.

 Дакле са једне стране највероватније је да су се учињени процедурални пропусти у вези договора око узимања камена са остатака аустроугарске окупације (која је претеча ЕУ протектората) над Босном, али је узрок медијске хистерије спиновања на другој страни. На симболичном нивоу је сигурно болно западњацима да неко из Србије и то познати режисер гради од материјлних остатака прошле западне окупације пројекат који би требао да обједињава Србе са обе стране реке уз подршку Путинове Русије. Ако је и од Кустурице «много је».

Свесни смо да се Кустурица вешто позиционирао тако да је добијао подршку и од Милошевићеве и Коштуницине и Тадићеве власти у Србији, а и од Додикове у Републици Србској, а сада и од Путинове Русије, по оној логици “умиљато јагње две овце сиса”. Овде је било у питању више “овци” јер су њега протежирали и други моћни и богати. Но то је ваљда и судбина уметника да траже мецене на разним странама, као и што је често судбина моћника да желе де се овековече кроз подршку уметницима. Исто тако смо свесни и да је његова филмска прича у којој је потенцирао “спонтатни, ирационални и примитивни Балкан” заправо са бочне стране подржава негативни стереотип о Балкану и о Србима.

 Но ипак кад се све узме у обзир може се рећи да је његово филмско интелектуално и градитељско деловање било ако не увек «корисно», а оно у целини гледано ипак веома занимљиво и продуктивно. А ова медијска ујдурма око наводног “рушења историјске аусторугарске тврђаве ради градње Андрићграда” нас тера да ипак и поред свега да му дамо подршку у науму да створи институцију посвећену великом писцу који је на свој начин (иако католик) био редак интелектуални следбеник видовданске и његошевске мисли у србској култури. Наш глас за Кустурицу и Андрића који су непожељни у Сарајеву као “политички некоректни” јер се нашли себе у србској страни.

 Да закључимо, стратегија културне и интелектуалне интеграције србских простора, којом се заобилазе блокаде «политичког повезивања» су данас једини начин да се парира стратегији контроле кроз замрзнуту дефрагментацију простора које насељавају Срби а и ширег регионалног балканског простора. Осим тога приступ који демонстрира Кустурица у коме се комбинују неки материјални интереси учесника у пројекту са ширим националним и балканским интересима је формула одрживе интеграције овог простора и очувања оних идентитетских упоришта које су од виталног значаја. Сиктање и немоћни бес локалних глобалиста и паланачких умова према Кустурици показују само да је он на добром путу. На путу који би и други који желе нешто да промене у неповољним условима требали да следе или барем да их инспирише да се и у овом времену-невремену нешто од значаја може урадити.

Извор: Фонд стратешке културе, Москва