Novi Avganistan: Mali

Savet bezbednosti UN planira da razmotri situaciju u Maliju. Vlasti ove zemlje (podržavaju ih Francuska, SAD i zemlje Zapadne Afrike) traže da se uvede vojni kontigent, koji će pomoći da se sa severa zemlje proteraju teroristi. Islamistički ekstremisti su okupirali najveće gradove, uspostavili svoja pravila i uveli krvave egzekucije. Eksperti odavno upozoravaju na pretnju destabilizacije regiona, kao posledice operacija NATO u Libiji. A sada već Mali može posati „afrički Avganistan“.

Događaji u Maliju beleže se vrlo oskudno u svetskoj štampi. Tako je bilo i u Avganistanu, i sa Talibanima, koji su organizovali svoj poredak. Ali potom se dogodio teroristički napad 11. septembra, svet je saznao o Al Kaidi, a zemlje NATO dovele su u zemlju svoj kontigent. Scenario oko Malija skoro u potpunosti ponavlja avganistanski.. Dogodilo se „arapsko proleće“, posle njega NATO je praktično oborio Moamera Gadafija. A posle toga, hiljade militanata osetilo se odjednom bospotrebnim u Libiji i reke su se izlile iz Severne Afrike u srce kontinenta, a zatim su se razlili i teroristi svih boja sa Bliskog Istoka.

Primereno je navesti neke podatke iz geografije i ekonomije. Mali je država u Zapadnoj Africi. Mali ulazi u takozvani Sahel, region savana, koji deli Saharu i južno plodnije zemljište. On se proteže od Atlantskog okeana do Crvenog mora na istoku. Sve to čini Mali odličnom odskočnom daskom za krupne islamističke terorističke grupe za njihove baze, zauzimanje teritorija i uspostavljanje svojih poredaka.

U krizi koja se razvija, Tuarezi verovatno igraju glavnu ulogu. Ovaj ratnički nomadski narod smatra severoistočni deo Malija, jugoistok Alžira, severozapad Nigerije, sever Burkine Faso i jugozapad Libije svojom domovinom. Ratnici Taurezi ratovali su na strani Gadafija, oni se smatraju najboljim i najnemilosrdnijim ratnicima. Posle svrgavanja Gadafija hiljade Taurega ostalo je bez prihoda i vratilo se u zemlju. Koristeći prevrat u Maliju, do koga je došlo u proleće, Taurezi su zauzeli severozapad zemlje i proglasile nezavisnost regiona Azavad. Samo što se borba za samoopredeljenje brzo pretvorila u religiozni rat,  taurezi su poveli borbe sa radikalnim islamistima, svojim nedavnim saveznicima. I izgubili bitku.

Zvanične vlasti Malija (ako se uopšte može govoriti o njihovom postojanju u zemlji, u kojoj se pre pola godine dogodio vojni prevrat), praktično su prihvatile pokušaj pregovora sa Tuarezima. Već je jasno da alternative vojnoj intervenciji nema, kaže aktuelni ambasador Rusije u Maliju Aleksej Dumjan.

- „Mnoštvo protivrečnosti ostaje. Jedni govore jedno, drugi nešto sasvim različito. Predsednik, na proslavi godišnjice nezavisnosti, rekao je „za nas pregovori imaju prednost“. A posle nekoliko dana premijer je rekao: pregovori nemaju uspeha, zato ostaje samo vojno rešenje. U petak su bile demonstraciije pristalica hunte, koji su protestvovali protiv eventualnog dolaska međunarodnih trupa ECOWAS. Najveći deo javnosti shvata ozbiljnost siutacije i zalaže se za hitno rešenje, svhatajući da nema alternative vojnom rešenju.

Zajedno sa komšijama iz regiona Mali se obratio UN tražeći odobrenje za formiranje kontigenta od 3,5 hiljada vojnika iz afričkih zemalja. Svoju pomoć instruktorima su spremni da pruže (i prema nezvaničnim informacijama već pružaju) Francuska i SAD. Međutim, sasvim neočekivana je izjava tuareškog „Nacionalnog pokreta za oslobođenje Azavada“. On je spreman da se bori protiv terorista, izjavio je u ekskluzivnom intervjuu „Glasu Rusije“ Musa Ašaratuman.

- Smatramo da naš pokret može da se priključi vojnom kontigentu i zajedničkim naporima da se započne borba protiv džihadista na severu zemlje. Bez našeg učešća vojne operacije će biti pogubne za Taurege i druge etničke grupe, koje naseljvaju ovu zonu. Smatramo da vojne operacije ne mogu da reše sve probleme, a svakako će dotaći zemlje koje se graniče sa Malijem, što će dovesti do komplikovanih posledica. Mi smo jedna od glavnih strana u konfliktu i spremni smo da se borimo protiv terorističkih grupa na severu zemlje. Ali ako međunarodna zajednica ne shvata miroljuvive namere našeg pokreta i povezuje nas sa ekstremistima, biće ugrožena pre svega zajednica Taurega.

Kao što je već rečeno, ovi događaji podsećaju na avganistanski scenario. Uz pomoć Taurega ili bez njih, tek započinjanje borbenih dejstava, koštaće zapadne vojske, jer će kao odgovor dobiti gerilsku borbu, ali ne samo u pustinji. A ovu bitku je kao što je poznato nemoguće dobiti. A onda će još jedan „long-plej“, iscrpljujući konflikt, ali ovoga puta u Africi, biti neizbežan.

Roman Mamonov,