Нови Авганистан: Мали

Савет безбедности УН планира да размотри ситуацију у Малију. Власти ове земље (подржавају их Француска, САД и земље Западне Африке) траже да се уведе војни контигент, који ће помоћи да се са севера земље протерају терористи. Исламистички екстремисти су окупирали највеће градове, успоставили своја правила и увели крваве егзекуције. Експерти одавно упозоравају на претњу дестабилизације региона, као последице операција НАТО у Либији. А сада већ Мали може посати „афрички Авганистан“.

Догађаји у Малију бележе се врло оскудно у светској штампи. Тако је било и у Авганистану, и са Талибанима, који су организовали свој поредак. Али потом се догодио терористички напад 11. септембра, свет је сазнао о Ал Каиди, а земље НАТО довеле су у земљу свој контигент. Сценарио око Малија скоро у потпуности понавља авганистански.. Догодило се „арапско пролеће“, после њега НАТО је практично оборио Моамера Гадафија. А после тога, хиљаде милитаната осетило се одједном боспотребним у Либији и реке су се излиле из Северне Африке у срце континента, а затим су се разлили и терористи свих боја са Блиског Истока.

Примерено је навести неке податке из географије и економије. Мали је држава у Западној Африци. Мали улази у такозвани Сахел, регион савана, који дели Сахару и јужно плодније земљиште. Он се протеже од Атлантског океана до Црвеног мора на истоку. Све то чини Мали одличном одскочном даском за крупне исламистичке терористичке групе за њихове базе, заузимање територија и успостављање својих поредака.

У кризи која се развија, Туарези вероватно играју главну улогу. Овај ратнички номадски народ сматра североисточни део Малија, југоисток Алжира, северозапад Нигерије, север Буркине Фасо и југозапад Либије својом домовином. Ратници Таурези ратовали су на страни Гадафија, они се сматрају најбољим и најнемилосрднијим ратницима. После свргавања Гадафија хиљаде Таурега остало је без прихода и вратило се у земљу. Користећи преврат у Малију, до кога је дошло у пролеће, Таурези су заузели северозапад земље и прогласиле независност региона Азавад. Само што се борба за самоопредељење брзо претворила у религиозни рат,  таурези су повели борбе са радикалним исламистима, својим недавним савезницима. И изгубили битку.

Званичне власти Малија (ако се уопште може говорити о њиховом постојању у земљи, у којој се пре пола године догодио војни преврат), практично су прихватиле покушај преговора са Туарезима. Већ је јасно да алтернативе војној интервенцији нема, каже актуелни амбасадор Русије у Малију Алексеј Думјан.

- „Мноштво противречности остаје. Једни говоре једно, други нешто сасвим различито. Председник, на прослави годишњице независности, рекао је „за нас преговори имају предност“. А после неколико дана премијер је рекао: преговори немају успеха, зато остаје само војно решење. У петак су биле демонстрациије присталица хунте, који су протествовали против евентуалног доласка међународних трупа ECOWAS. Највећи део јавности схвата озбиљност сиутације и залаже се за хитно решење, свхатајући да нема алтернативе војном решењу.

Заједно са комшијама из региона Мали се обратио УН тражећи одобрење за формирање контигента од 3,5 хиљада војника из афричких земаља. Своју помоћ инструкторима су спремни да пруже (и према незваничним информацијама већ пружају) Француска и САД. Међутим, сасвим неочекивана је изјава туарешког „Националног покрета за ослобођење Азавада“. Он је спреман да се бори против терориста, изјавио је у ексклузивном интервјуу „Гласу Русије“ Муса Ашаратуман.

- Сматрамо да наш покрет може да се прикључи војном контигенту и заједничким напорима да се започне борба против џихадиста на северу земље. Без нашег учешћа војне операције ће бити погубне за Тауреге и друге етничке групе, које насељвају ову зону. Сматрамо да војне операције не могу да реше све проблеме, а свакако ће дотаћи земље које се граниче са Малијем, што ће довести до компликованих последица. Ми смо једна од главних страна у конфликту и спремни смо да се боримо против терористичких група на северу земље. Али ако међународна заједница не схвата мирољувиве намере нашег покрета и повезује нас са екстремистима, биће угрожена пре свега заједница Таурега.

Kao што је већ речено, ови догађаји подсећају на авганистански сценарио. Уз помоћ Таурега или без њих, тек започињање борбених дејстава, коштаће западне војске, јер ће као одговор добити герилску борбу, али не само у пустињи. А ову битку је као што је познато немогуће добити. А онда ће још један „лонг-плеј“, исцрпљујући конфликт, али овога пута у Африци, бити неизбежан.

Роман Мамонов,