Turska reanimira ideju Osmanske imperije

Turska ostavlja sebi pravo da se naoružava svim vrstama oružja, kako bi osigurala zaštitu protiv svake sirijske opasnosti, izjavio je prošlog četvrtka predsednik zemlje Abdula Gjul.

Tako je on prokomentarisao glasine da Ankara planira da traži od NATO-a da postavi na njenoj teritoriji protivavionske rakete Patriot, tobože zbog zaoštravanja napetosti na tursko-sirijskoj granici.

Turski premijer Erdogan i generalni sekretar Alijanse Anders Fog Rasmusen svaki sa svoje strane izrazili su se u tom smislu da su sve to izmišljotine. Između ostalog, Rasmusen je rekao da NATO ima planove za zaštitu Turske od mogućih opasnosti.

Eksperti skreću pažnju na to da se Turska pretvara u glavni regionalni poligon za vojnu politiku Zapada. Postoji mišljenje da predstavljajući susedne muslimanske zemlje kao izvor opasnosti, Turci više gube nego što dobijaju. Ali ipak u pokušaju da podignu svoj ugled na sve načine, oni su rešili da se oslone na Vašington. Pošto oslonac na Brisel očigledno sebe ne opravdava. Mnogi u Evropi smatraju da Turska nije evropska zemlja, nikada nije ni bila i teško da može da postane. Tursko javno mnjenje sa svoje strane smatra da je integracija Turske u EU u mnogome veštačka i da je Ankari vreme da okrene Evropi ako ne leđa, onda bok.

Sada su pogledi Turaka okrenuti ka Istoku. Može se govoriti o reanimaciji ideje Osmanske imperije, koja je nekada obuhvatala polovinu muslimanskog sveta: Siriju, Irak, Palestinu, deo Arabijskog poluostrva, Severnu Afriku, Balkan i Zakavkazje. Niz eksperata smatra da je u pitanju sinteza pantjurkizma i neoosmanizma. U svakom slučaju, slične parole naizlaze na razumevanje u turskom društvu.

Posle prvog svetskog rata Turska se pretvorila od faktičkog vladara Bliskog Istoka u satelit Zapada razdiran unutrašnjim protivrečnostima. To je nanelo snažan udarac samosvesti Turaka. Od doba Atatjurka religija ove zemlje bila je odvojena od države, islam nije vršio nikakav uticaj na politiku. ali klatno je obavezno trebalo da dođe do mrtve tačke i da se pokrene u suprotnu stranu. Aktualne vlasti krše tradiciju Atatjurka. One se otvoreno orijentišu na islamske vrednosti. Danas mnogi čuju u retorici Ankare ratoborne note. Partija pravednosti i razvoja na čelu sa aktualnim premijerom Erdoganom faktički je objedinila naciju oko novog imperijalističkog projekta. Jedan od prvih koraka u realizaciji ovog projekta može da se smatra podrška Turske sirijskoj opozizciji. Uopšte strategija Ankare se sastoji u doslednom slabljenu drugih pretendenata na regionalno vođstvo. Mnogi je nalaze sumnjivom u moralno-etičkom pogledu.

Kao neki savremeni analog Osmanske imperije niz turskih političara vidi Evroazijski savez. Jasnih obrisa učešća Turske u toj hipotetičnoj nedržavnoj formaciji za sada nema, ali razgovori o raznim njenim formama vode se odavno. Uporedo sa tim stariji naučni sradnik Instituta za orijentalistiku RAN Inesa Ivanova smatra da su reči o mogućem učešću Turske u nekom Evroazijskom savezu samo element njene evropske igre.

- Ova ideja nije nova, i ona se već odavno čuje u vrhu EU. turska polako deluje u tom pravcu. Ona je bila uključena u ŠOS kao partner u dijalogu. Ona jača svoju aktivnost, čak političku, u okviru Organizacije za ekonomsku saradnju, koju čine Pakistan, Iran, Turska i države Centralne Azije. Turska, sa jedne strane, nastaviće da igra na ovu kartu i da govori o Evroaziji i aktivno da deluje u tom pravcu, ali sa druge strane sve jedno će biti sačuvano usmerenje na EU. Međutim Turska nema mogućnosti da formira savez u Evroaziji bez učešća Rusije. To je apsolutno isključeno.

Mada mnogi nazivaju članstvo Turske u NATO-u preprekom na putu njenih regionalnih integracionih procesa, vlada zemlje to negira. U celini analitičari smatraju da Turska treba trezno da ocenjuje svoje mogućnosti i da sprovodi razumnu spoljnu politiku. U protivnom zemlja je osuđena da ostaje provodnik stranih interesa, makar i na većem prostoru nego što je bilo ranije.