Турска реанимира идеју Османске империје

Турска оставља себи право да се наоружава свим врстама оружја, како би осигурала заштиту против сваке сиријске опасности, изјавио је прошлог четвртка председник земље Абдула Гјул.

Тако је он прокоментарисао гласине да Анкара планира да тражи од НАТО-а да постави на њеној територији противавионске ракете Патриот, тобоже због заоштравања напетости на турско-сиријској граници.

Турски премијер Ердоган и генерални секретар Алијансе Андерс Фог Расмусен сваки са своје стране изразили су се у том смислу да су све то измишљотине. Између осталог, Расмусен је рекао да НАТО има планове за заштиту Турске од могућих опасности.

Експерти скрећу пажњу на то да се Турска претвара у главни регионални полигон за војну политику Запада. Постоји мишљење да представљајући суседне муслиманске земље као извор опасности, Турци више губе него што добијају. Али ипак у покушају да подигну свој углед на све начине, они су решили да се ослоне на Вашингтон. Пошто ослонац на Брисел очигледно себе не оправдава. Многи у Европи сматрају да Турска није европска земља, никада није ни била и тешко да може да постане. Турско јавно мњење са своје стране сматра да је интеграција Турске у ЕУ у многоме вештачка и да је Анкари време да окрене Европи ако не леђа, онда бок.

Сада су погледи Турака окренути ка Истоку. Може се говорити о реанимацији идеје Османске империје, која је некада обухватала половину муслиманског света: Сирију, Ирак, Палестину, део Арабијског полуострва, Северну Африку, Балкан и Закавказје. Низ експерата сматра да је у питању синтеза пантјуркизма и неоосманизма. У сваком случају, сличне пароле наизлазе на разумевање у турском друштву.

После првог светског рата Турска се претворила од фактичког владара Блиског Истока у сателит Запада раздиран унутрашњим противречностима. То је нанело снажан ударац самосвести Турака. Од доба Ататјурка религија ове земље била је одвојена од државе, ислам није вршио никакав утицај на политику. али клатно је обавезно требало да дође до мртве тачке и да се покрене у супротну страну. Актуалне власти крше традицију Ататјурка. Оне се отворено оријентишу на исламске вредности. Данас многи чују у реторици Анкаре ратоборне ноте. Партија праведности и развоја на челу са актуалним премијером Ердоганом фактички је објединила нацију око новог империјалистичког пројекта. Један од првих корака у реализацији овог пројекта може да се сматра подршка Турске сиријској опозизцији. Уопште стратегија Анкаре се састоји у доследном слабљену других претендената на регионално вођство. Многи је налазе сумњивом у морално-етичком погледу.

Као неки савремени аналог Османске империје низ турских политичара види Евроазијски савез. Јасних обриса учешћа Турске у тој хипотетичној недржавној формацији за сада нема, али разговори о разним њеним формама воде се одавно. Упоредо са тим старији научни срадник Института за оријенталистику РАН Инеса Иванова сматра да су речи о могућем учешћу Турске у неком Евроазијском савезу само елемент њене европске игре.

- Ова идеја није нова, и она се већ одавно чује у врху ЕУ. турска полако делује у том правцу. Она је била укључена у ШОС као партнер у дијалогу. Она јача своју активност, чак политичку, у оквиру Организације за економску сарадњу, коју чине Пакистан, Иран, Турска и државе Централне Азије. Турска, са једне стране, наставиће да игра на ову карту и да говори о Евроазији и активно да делује у том правцу, али са друге стране све једно ће бити сачувано усмерење на ЕУ. Међутим Турска нема могућности да формира савез у Евроазији без учешћа Русије. То је апсолутно искључено.

Мада многи називају чланство Турске у НАТО-у препреком на путу њених регионалних интеграционих процеса, влада земље то негира. У целини аналитичари сматрају да Турска треба трезно да оцењује своје могућности и да спроводи разумну спољну политику. У противном земља је осуђена да остаје проводник страних интереса, макар и на већем простору него што је било раније.