Ruski veteran u potrazi za izgubljenom ljubavi u Francuskoj

93-godišnji Nikolaj Vasenin je čovek neobične sudbine. Nosilac ordena Vitez Legije časti za učešće u francuskom pokretu otpora, on čitav život mašta da pronađe svoju voljenu – Francuskinju, s kojom se upoznao za vreme rata u departmanu Drom. On želi da nađe ne samo Žanu Mono, kćerku svog komandira, nego i svoje ratne drugove sa kojima se borio za oslobođenje Francuske u leto 1944. godine.

To se može i ostvariti zahvaljujući svetskoj izložbi EKSPO 2020. „Glas Rusije“ izveštava o događajima vezanim za EKSPO, i ja sam, kao novinar francuske redakcije, otputovao u Pariz na prezentaciju gradova kandidata, a posle toga na pres turu u Jekaterinburg, prestonicu Urala. I tamo mi je gubernator Sverdlovske oblasti Jevgenij Kujvašov i predao dosije Nikolaja Vasenina. Od tog momenta „Glas Rusije“ je preuzeo obavezu da nađe Žanu i saborce Nikolaja. Jako nas je dirnula njihova životna priča, u kojoj su tesno povezane i prepletene sudbine Rusa i Francuza, tako da nismo ni mogli drugačije postupiti.

Nikolaj Vasenin se rodio u selu Pišak, 5. decembra 1919. godine i na današnji dan je jedini ruski nosilac ordena Vitez Legije časti, koji je dobio za zasluge u drugom svetskom ratu. Sovjetske vlasti su ga mobilisale 20. novembra 1939. godine, učestvovao je u sovjetsko-finskom ratu. Bio je ranjen, ali se na početku drugog svetskog rata, u leto 1941. godine, ponovo vratio na front. Vojevao je kod Minska, a 9. jula se zajedno sa drugim sovjetskim vojnicima našao u okruženju. U borbama za odbranu Minska Nikolaj Vasenin je teško ranjen i zarobljen. Promenio je nekoliko logora za ratne zarobljenike dok se nije obreo u Francuskoj. Uspeo je da pobegne 8. oktobra 1943. godine. Zajedno sa svojim drugovima se pridružio francuskom pokretu otpora, gde se borio od 20. oktobra 1943. – 2. septembra 1944. godine. Nikolaj je bio na frontu blizu grada Sen-Sorlen an Valuar, učestvovao u raznim bitkama, uključujući i bitku kod Sen-Ramber d’Albona, na severu Droma. Njegov partizanski odred unutrašnjih snaga su nazvali «Odred Nikolaja». Posedovao je falsifikovane lične dokumente na ime Nikolaja Butjo i služio pod komandom Žorža Monoa. Tada se Nikolaj i zaljubio u Žanu, kćerku svog komandira. Od saboraca se dobro seća Emilija (ili Mariusa) Sovaža, Žana Pera, koji je imao nekoliko dece (dva dečaka Marsel i Pjer i jedna kćerka). Nikolaj se priseća još nekih ljudi čija imena ne pamti dobro: Ardi Velt (verovatno Austrijanac), Žan Bano i Abil, ili Abel Sivaš.

Posle oslobođenja Francuske 1944. godine Vasenin je prebačen u Pariz u predstavništvo Generalštaba sovjetske vojne misije, a u aprilu 1945. se vratio u SSSR. Izgledalo je da je najstrašnije prošlo. Ali, nije sve tako jednostavno. Staljin je smatrao da su svi zarobljenici kukavice i izdajice. Videvši na grudima Vasenina francusku medalju pokreta otpora, sovjetski oficir je strgnuo i bacio poredeći je sa nagradom prostitutkama. Bio je to strašan momenat. Vasenin je osuđen na 15 godina u radnom logoru za to što je bio nemački zarobljenik i francuski vojnik. Kaznu je izdržavao u sibirskim logorima i pušten je na slobodu 1960. godine. Sredinom 80-ih godina Vasenin je rehabilitovan – malo je zakasnila zahvalnost čoveku koji je rizikovao svoj život.

Od 1985. godine Nikolaj pokušava da uspostavi vezu sa Francuskom. I kasnije, 1996. godine, Vasenin je molio francuskog konzula da mu pomogne u traženju saboraca. Ali, osim počasti, svakako zasluženih, nije dobio nikakvu pomoć. Posle smrti svoje supruge, Nikolaj se obraćao raznim organizacijama veterana u nadi da će naći svoje francuske saborce i Žanu Mono, koju nije mogao da zaboravi.

Sa svojih 93 godine Nikolaj je ostao čovek sa jakom voljom. Došlo je vreme da mu se pomogne. U mnogim intervjuima je govorio da bi voleo da nađe svoje saborce i tako završi svoj životni put, u harmoniji sa samim sobom. I ovaj stari čovek ne krije svoje emocije. On se iskreno nada da će naći svoje drugove po oružju i … Žanu!

Loran Brajar,