Руски ветеран у потрази за изгубљеном љубави у Француској

93-годишњи Николај Васенин је човек необичне судбине. Носилац ордена Витез Легије части за учешће у француском покрету отпора, он читав живот машта да пронађе своју вољену – Францускињу, с којом се упознао за време рата у департману Дром. Он жели да нађе не само Жану Моно, кћерку свог командира, него и своје ратне другове са којима се борио за ослобођење Француске у лето 1944. године.

То се може и остварити захваљујући светској изложби ЕКСПО 2020. „Глас Русије“ извештава о догађајима везаним за ЕКСПО, и ја сам, као новинар француске редакције, отпутовао у Париз на презентацију градова кандидата, а после тога на прес туру у Јекатеринбург, престоницу Урала. И тамо ми је губернатор Свердловске области Јевгениј Кујвашов и предао досије Николаја Васенина. Од тог момента „Глас Русије“ је преузео обавезу да нађе Жану и саборце Николаја. Јако нас је дирнула њихова животна прича, у којој су тесно повезане и преплетене судбине Руса и Француза, тако да нисмо ни могли другачије поступити.

Николај Васенин се родио у селу Пишак, 5. децембра 1919. године и на данашњи дан је једини руски носилац ордена Витез Легије части, који је добио за заслуге у другом светском рату. Совјетске власти су га мобилисале 20. новембра 1939. године, учествовао је у совјетско-финском рату. Био је рањен, али се на почетку другог светског рата, у лето 1941. године, поново вратио на фронт. Војевао је код Минска, а 9. јула се заједно са другим совјетским војницима нашао у окружењу. У борбама за одбрану Минска Николај Васенин је тешко рањен и заробљен. Променио је неколико логора за ратне заробљенике док се није обрео у Француској. Успео је да побегне 8. октобра 1943. године. Заједно са својим друговима се придружио француском покрету отпора, где се борио од 20. октобра 1943. – 2. септембра 1944. године. Николај је био на фронту близу града Сен-Сорлен ан Валуар, учествовао у разним биткама, укључујући и битку код Сен-Рамбер д’Албона, на северу Дрома. Његов партизански одред унутрашњих снага су назвали «Одред Николаја». Поседовао је фалсификоване личне документе на име Николаја Бутјо и служио под командом Жоржа Моноа. Тада се Николај и заљубио у Жану, кћерку свог командира. Од сабораца се добро сећа Емилија (или Мариуса) Соважа, Жана Пера, који је имао неколико деце (два дечака Марсел и Пјер и једна кћерка). Николај се присећа још неких људи чија имена не памти добро: Арди Велт (вероватно Аустријанац), Жан Бано и Абил, или Абел Сиваш.

После ослобођења Француске 1944. године Васенин је пребачен у Париз у представништво Генералштаба совјетске војне мисије, а у априлу 1945. се вратио у СССР. Изгледало је да је најстрашније прошло. Али, није све тако једноставно. Стаљин је сматрао да су сви заробљеници кукавице и издајице. Видевши на грудима Васенина француску медаљу покрета отпора, совјетски официр је стргнуо и бацио поредећи је са наградом проституткама. Био је то страшан моменат. Васенин је осуђен на 15 година у радном логору за то што је био немачки заробљеник и француски војник. Казну је издржавао у сибирским логорима и пуштен је на слободу 1960. године. Средином 80-их година Васенин је рехабилитован – мало је закаснила захвалност човеку који је ризиковао свој живот.

Од 1985. године Николај покушава да успостави везу са Француском. И касније, 1996. године, Васенин је молио француског конзула да му помогне у тражењу сабораца. Али, осим почасти, свакако заслужених, није добио никакву помоћ. После смрти своје супруге, Николај се обраћао разним организацијама ветерана у нади да ће наћи своје француске саборце и Жану Моно, коју није могао да заборави.

Са својих 93 године Николај је остао човек са јаком вољом. Дошло је време да му се помогне. У многим интервјуима је говорио да би волео да нађе своје саборце и тако заврши свој животни пут, у хармонији са самим собом. И овај стари човек не крије своје емоције. Он се искрено нада да ће наћи своје другове по оружју и … Жану!

Лоран Брајар,