"Vojni atom" se stavlja pod kontrolu

Da li je moguće kontrolisati proces stvaranja tehnologija dvostruke namene koje predstavljaju pretnju za razvoj nuklearnog oružja? Nad ovim globalnim problemom lome glavu vodeće svetske sile, ali bez rezultata. Ovih dana u Švajcarskoj, u okviru Međunarodnog luksemburškog foruma, sazvanog po povodu sprečavanja nuklearne katastrofe, vodi se intenzivna diskusija o realnim i potencijalnim pretnjama u toj oblasti.

Neki stručnjaci veruju da postoje recepti protiv širenja oružja za masovno uništenje. Jedan od njih je stvaranje zatvorenog centra, u saradnji sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (MAAE), kuda bi se sticale sve informacije obaveštajnih i tehničkih službi najrazvijenijih zemalja. Agencija bez vidljivih rezultata, već dugi niz godina pokušava da utiče na države, koje su iz različitih razloga zainteresovane za razvoj nuklearnog oružja.

U međuvremenu, forma tradicionalne "nuklearne petorke", koja je obuhvatala Sovjetski Savez, SAD, Veliku Britaniju, Francusku i Kinu, odavno je prevaziđena. Danas, Indija, Pakistan i Severna Koreja isto tvrde da poseduju bombu. Predpostavlja se i da Izrael, koji je okružen neprijateljima, takođe poseduje ovo moćno oružje. U pretendente se ubrajaju i Brazil, Turska i Egipat. Da ne govorimo o Iranu - neizbežnoj glavobolji američkih i evropskih "mirotvoraca", koji tu i tamo vrše operacije protiv vlasti nezavisnih država.

Da li je u tom kontekstu neophodno dramatizovati porast nuklearnog kluba? Iz nekonvencionalnog ugla o daljim perspektivama po ovom pitanju, iskazuje svoje mišljenje glavni urednik časopisa "Atomska strategija" Oleg Dvojnikov.

- Ako sledimo logiku da je nuklearno oružje sredstvo uzdržavanja i da obezbeđuje mir za mnogo godina, može se zaključiti da to i nije tako loše. Hajde da razmislimo: da je nuklearno oružje bilo u Iraku, Siriji, Srbiji, da li bi došlo do poznatih sukoba

Međutim, sa ovom tačkom gledišta teško da će se saglasiti članovi Saveta bezbednosti UN i eksperti MAAE. Međutim, de fakto, njihove izjave i ostaju samo dobre namere. Uprkos podršci naporima Agencije od strane zapadnih vlada i Rusije, ona nema autoritet, politički uticaj i tehničke kapacitete da kontroliše "Svetinje nad svetinjama" svojih protivnika – Centre za razvoj najnovijih tehnologija. I suverene države, nije greh priznati, imaju pravo na tajne.

Čak šta više, pitanje zakonitosti posedovanja nuklearnog oružja u velikoj meri zavisi od procene. Uostalom, takozvane civilizovane zemlje, koje se protive proširenju nuklearnog kluba i koje neke države smatraju uljezima, i same su više puta u istoriji bile agresori. Zato se i broj onih koji nameravaju da dođu u posed ovog smrtonosnog oružja povećava: to je normalna stvar. Ono im je garancija bezbednosti usred rastućih tenzija i globalnih ekonomskih problema. Druga stvar je što nerazvijenost i politička nestabilnost i mogućnost da teroristi mogu doći u posed bombi može izazvati ozbiljne probleme u svetu.

Danas, 22 države ignorišu ratifikaciju protokola o neširenju nuklearnog oružja. To predstavlja dokaz ne samo o njihovim dalekosežnim planovima, već i o njihovim aktivnom delovanju u tom pravcu. Može li se napraviti zaokret i stvoriti nova, suštinski paralelna sa MAAE, struktura? Nije previše optimističan po tom pitanju član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, Vladimir Averčev.

- Najverovatnije, već postoji program za razmenu informacija između obaveštajnih službi nuklearnih sila. To je ono što mi zvanično ne znamo i ne mislim da će stvaranje međunarodnog centra, u kojem bi se skupljale sve informacije, uključujući i one iz obaveštajnih službi, biti uspešan projekat. MAAE je već takav centar. Međutim, obaveštajni izveštaji - osetljivo je područje, gde kvalitet i potpunost podataka zavisi od stepena poverenja između bezbednosnih službi i, prema tome, stvar je političke saradnje.

Međutim, evropski analitičari se nadaju da će se pronaći mehanizmi za otkrivanje u ranom stadijumu stvaranje nuklearne tehnologije od strane država koje ne bi trebalo da ih ima. Ali postoji još jedno pitanje: šta ako su "nedobronamerne" zemlje već došle do crvene linije? Zapadni političari izražavaju potrebu za preventivnim merama u takvim slučajevima, posebno onih vojnog karaktera. Zar takve mere neće postati uzročnicima velikih tragedija? Čini se da je ova dilema još uvek nerešiva.

Ilija Harlamov,