Stogodišnji jubilej: JEDAN VEK INDIJSKOG FILMA ( 1913 -2013)

 Koliko li smo puta videli tu scenu u indijskim filmovima- „Voljeni  Radža“ ( 1972.) ,„Kao tri mušketara“( 1984)!

 A dete zatim odraste  među Ciganima, doživljvajući mnogo  životnih obrta,ispade da  je nasledni princ  i postaje hranilac onima među  kojima je odrastao, pa će kazniti zlotvora koji ga je odvojio od roditelja…

I evo opet deteta koje je odraslo među Ciganima, ono sad već kao  hranilac onih koji su  mu omogućili da odraste i kazni zlotvora  koji ga je oteo od roditelja.

U najvažnijem  momentu borbe sa zlotvorom, a da bi ga namamio u klopku kojoj će mu zadati odlučujući udarac,u pomoć mu priskaču Cigani svojim pesmama  i veštinama .

Indijski film rođen pod šatrom, veoma sličnoj ciganskoj čergi

Indijki film je rođen pod šatrom,  veoma sličnoj ciganskoj čergi.

Novorođenče je u njoj bio kinoprojktor ,korpe s filmskom trakom i ekran koje je prevozio sa sobom po selima i vašarima  artista  i opsenar,majstor  trikova  Dadasahib Phaljke, koji je snimio tačno pre 100 godina, 1913., prvi indijski film“Radža  Hariščandra „.

Dadasahib Phaljka, tvorac prvog indijskog filma,“Radža Hariščandra „ sam režirao i snimao, a uloge tumačila njegova brojna  porodica

 On je film izučavao po knjigama, sam je sebi bio snimatelj i scenograf,reditelj,a uloge  drevnih bogova i junake eposa poveravao je članovima svoje mnogobrojne porodice.Oni su prešli k njemu pod šatru,razapinjali na potrebnom mestu ekran, puštali projektor i gomila je počiljala da gubi glavu i pada u trans.

Tako se na vašarima, seoskim rakršćima,okupljala  prljava masa odrpanaca, filmska publika, koja pratila nastajanje svetskog  filmskog princa, jer je filmski presto  carski odavno zaposeo , izgleda za vazda, Holivud.

Neće proći ni tri godine, a šatru  fimksog opsenara Phaljke će zameniti hiljade bioskopa širom  zemlje Indije .

Prvi producenti -trgovci alkoholom „samogonom“ i teskstilom

Prva na svetu sa svojom industrijalizacijom , Indija, koju su kolonizovali i zaposeli britanski okupatori u traganju za novom radnom snagom i popunom vojnih ešalona , zahvatali su nove teritorije i doveli ogromne mase seoskog stanovništva u sedam velikih gradova.

Sve to behu potencijalni  filmski gledaoci,a crno tržište obezbeđivalo je kinematografu nove prihode  .Javljaju se u skladu sa „novim merama ekonomske poltike“ koje je diktiralo crno tržište  i prvi  producenti u licu trgovaca alkoholom „ samogonom“ i tekstilom.

U prvim zvučnim filmovima i preko 70 melodija u jednom filmu

Pojava zvuka je odigrala ulogu brzog lifta u razvoju indijskog filma.Junaci na  filmskom platnu  sada mogu pevati, što je bilo  od prevashodnog značaja za zemlju u kojoj se govori 15 jezika:jezik muzike,raspoloženje koje ona stvara, note sačuvane u tradicionalim  melodijama –rasahu-  razumljive su svim Indusima.

U prvim zvučnim filmovima pevači na ekranu zaista nisu znali za meru:u filmu „Na dvoru Indre „ ( 1932. ) prozvučalo je čak 70 pesama !

Godine  1953. „Skitnica „ Radže Kapura  uspešno je prikazan na Kanskom festivalu, a godinu dana kasnije melodiju „Skitnice „ prihvatli su i pevali mnogi bioskopski posetioci širom planete :“Skitnica sam ja ! I niko nikad mene ne čeka, sktinica sam ja.“

Film u Indiji-druga kultura , posle religije

Nekako baš u to vreme film je u Indiji  konačno i bespovratno  stekao značaj druge kulture-posle religije. 

Od  prodate  ulaznice državi ostaje dva puta više nego producentu, distributeru i vlasniku bioskopa zajedno !

Indijski film je jedini u svetu-posle američkog , koji ne samo što ne dobija nikakavu finansijsku podršku od države,nego i popunjava državni budžet.Porez na prikazivanje filmova u Indiji je tako  veliki da od prodate ulaznice država ima  dva puta više nego producenti, distributeri i vlasnici kina zajedno!

U takvim surovim uslovima kojima  je visokim nametima opteretila  država, indijska filmska industrija  ne samo da opstaje,nego godišnje proizvodi  oko 700 filmova, a svakodnevno na kasi ulaznicu kupi sedam miliona gledalaca !

 Tako Indija važi za unikalnu sredinu  slobodnog filmskog tržišta,u kojoj je Holivud izgubio bitku.

Američki film stvorio sopstveni jzik kojim svi govorimo, a jezikom indijskih filmova ne govori niko

Ako je američki film  formirao filmski jezik na kojemu svi mi sa većim ili manjim uspehom po ceo dan razgovaramo,( izražavajući svoju samobitnost posredstvom narušavanja upravo tog jezika ),indijski film varirajući sižejne tokove  američke produkcije, čije filmove , u Indiji, uzgred budi rečeno,   malo ko  hoće i da  gleda, stvorio je za svoja dela sosptveni filmski jezik, na kojemu  niko nije naučio, a čak se nije ni potrudio da nauči, govoriti.

To međutim ne smeta indijskom filmu da ga razumeju u celom svetu , najviše na Bliskom Istoku gde mnoge zemlje prsto i ne snimaju svoje filmove, a i šta će im, kad već imaju indijske, zatim na Dalekom Istoku, u Severnoj Africi.

Indijski filmovi su bili veoma gledani i u bivšem Sovjetskom Savezu o čemu svedoči podatak da je  za dva filma u kojima igra slavni glumac Riša Kapura –„Bobi „( 1973.)  i „Osvetnik“(1976,) na bioskopskim  blagajnama inkasirano čak 60 miliona  ( i to ondašnjih) dolara !

Tročasovno trajanje, pesme i ples   opčinjavaju indijske filmske gledaoce

Poznavaoci indijskog filma ističu više faktora  koji utuču  na gledaoce da pune biokopske dvorane:to je najpre veliki broj pesama u plesnih numera, zatim tročasovno trajanje projekcije bez pauze .

 Mnogi gledaoci su do tančina upoznati i sa specifičnošću glumačke igre u indijskim filmovima .

Glumački stil je sasvim surprotan sistemu Stanislavskog i veoma je blizak  opštenju Snežane sa likovima iz bajki  koje ukrašavaju  novogodišnje jelke , sa neprestanim namigivanjem gledaocu, ponekad čak i bukvalno.

Tako se dešava da u kameru namiguje sluga Imarti u“Voljenom Radži“ ili pak princ Bhola u filmu „Zarobnjen u dovrskim intrigama „( 1978.),kada u prethodnoj sceni govore opštepoznatu istinu da bi glavnog junaka i junakinju rastavili i doveli u  postavljenu klopku.

Izlivi egzaltacije u najvišem mogućem stepenu

Tu se uvek radi o reprezentovanju osećanja , ponavlja se spontana igra, koja vazda služi istom zadatku kao i pesma- izlivu egzaltacije u najvišem mogućem stepenu:unositi osećanje , bilo da se radi o gnevu, ljubavi, smehu, užasu,kao na pijedestal razotkrivanja preživljavanja .

Saglasno „Natjašastru“na kojemu je Bharat sazdao  svoje učenje o drmaturgiji, nepohodno je iščezniuti, nestati,inače preživaljavanje gledalaca će biti nepotpuno.Otuda komične i detektivske pobočne linije u svakom filmu, ma o čemu on bio.

Kako ništa ne bi smetalo osećanjima da se ispolje u svom  obimu i punoći ,radnju smeštaju u  enterijere nebivale dizajnerske fantazije,zatim u eksterijere  među banjske pezjaže, a junacvi su odeveni u kostime  o kojima ne bi rizikovali da pomisle ni Roberto Kavali ili Barbara Strejnd.

Tako se ne odevaju u realnom životu niti žive,ali je gledaocima neophodna onakva  eskalacija izobilja  i uživanja za oči koja će omogućiti njihovim osećanjima da tokom tročasovne filmske začaronosti sasvim zaborave na sve svoje  socijalne nedaće.

Indijski film vraća gledaoca u detinjstvo i  ranu mladost

U životu je bilo moguće da tako bude jedino u detinjstvu i ranoj mladosti.

A upravo u to životno doba nas vraća i njime nas opčinjava indijski film.

I ukoliko je za decu karakteristična laka rasejanost,indijski film se oslanja na  podršku pokretne kamere  s ciljem skretanja  i koncentracije pažnje na ono na čemu insistiraju autori filma.

Kamera u indijskom filmu je toliko pokretna da  diktatorski upravlja pogledom gledaoca

Ni u jednoj kinematogrifiji na svetu kamera se ne pokreće tako intezivno, tako mnogo , i ne upravlja  pogledima publike tako diktatorski, kao u indijskoj.

Pretpotavimo da se junak nalazi u levom uglu kadra  i bliže prema kameri i obraća se partnerki koja stoji levo i u dubini kadra.Ona bi htela da  izgovori repliku,i kamera se s glumicom  suretne  u pokretu dok se ona ne okrene licem prema gledaocu i u krupnom planu, a partner  je primećuje čak iz dubine kadra.Ovde gledaocu postaje jasno da će poslednja reč koja će joj biti izgovorena učiniti da njeno lice prekrije ceo ekran,pa će svoje reči izgovoriti u lice gledaocu , dok se za to vreme njen partner , koji je smanjen jer se distancirao od kamere i dalje skovrdžava ,dok se ne pretvori u tačku  u dubini kadra.

Ili na kraju  tipične muzičke numere u kojoj junak  u pijanstvu peva o svojoj poslednjoj utehi ili propala  žena  o razbijenom srcu,da bi na kraju pesme oni pali na ćilim,dok je  kamera okrenuta k plafonu  i zadržava se na lusteru ostavivši likove  pripijene jedno uz drugo skrhane bolom i tugom , zagledane u luster kao u Nebesa.

 I tako ,tokom ta  trisata događa se bezbroj pokreta,prelaza, uspona : u jednom od najpopularnijoh filmova  s Rišom Kpurom „Dug časti „(1980) nema nijednog plana koji je snimljen statičnom kamerom !

Gledalac je  pred ekranom paralizovan kao kunić pred zmijom

Gledalac  se posle takvog filma oseća paralizovan  kao kunić pred zmijom.

Za Indusa koji je u životu  inače paralizovan socijalnom bedom i neprosvećenošću, roditeljskom voljom,unapred određenim brakom,nasleđem,  pripadnošću kasti,takva paraliza u bioskopu dobija efekat izbijanja klina klinom.

 On ništa više ne može uraditi  sa sopstvenim životom, ali tri sata provedenih u bioskopu omogućavaju mu uživanje u  paralizi  pred tuđim preživanjanjima i događanjima koja ga se savršeno ne  tiču.

Osim toga ,protagonista često ispoljava volju , pa  iako ne pobeđuje sudbinu i životne okolnosti , dovodi sebe do neizbežnog kraha, kao junakinja  Rakhi Guljzar „ U „Pritajenim oblacima „(1985.) koja psihosomatskim rastrojstvom  dovodi sebe do smrti u inat  voljenom na osnovu nezaslužene vernosti .

Ali i makar sebe doveo u neprilike slično  njoj ili drugim  koji su se ogrešili o zakon,poredak, i rođenog oca , histeričnog socijalpata  najznamenitijeg u istoriji Bolivuda , glumca Amitabha Bačana ( „Osveta i zakon „, 1975.;“Vladalac sudbine  „,1978;“Šakte „, 1982. ),gledalac indijskog filma za tako nešto nije sposoban.

Draž indijskog filma  se sastoji u tome što je gledalac svestana da će sa filmskim junakom možda nešto i biti, ali s njim, gledoacem, neće ama baš ništa.