Kao student na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini prisustvovao sam jednom od najtužnijih dana u mojem životu 16. decembra 1998. na sahrani mladića koji su poginuli u Peći. O tome u knjizi ''Pećka gimnazija od postanka do progona'' Mirko Simonović napisa '' U slavnoj istoriji Pećke gimnazije 14. decembar 1998. godine je najtragičniji dan. Toga dana šiptarski teroristi ubili su u kafiću ''Panda'', u neposrednoj blizini gimnazije ''Sveti Sava'', šestoricu mladića od kojih su četvorica bili učenici gimnazije. Ubijeni su: Ivan Obradović (15 godina), učenik prvog razreda gimnazije, Dragan Trifunović (18 godina), maturant gimnazije, Zoran Stanojević (17 godina), učenik trećeg razreda gimnazije, Svetislav Ristić (18 godina), maturant gimnazije, Vukota Gvozdenović (18 godina), učenik tehničke škole i Ivan Radević (25 godina), student. Ranjeni su: Vladimir Lončarević (18 godina), maturant gimnazije, Nikola Rajović (18 godina), maturant gimnazije i Mirsad Šabotić (35 godina), vlasnik kafića.
Napad je izvršen iz dvije automatske puške. Dvojica napadača su iznenada sa vrata kafića otvorili vatru i izvršili ovaj dosad neviđeni zločin u Peći. Poslije izvršenog zločina teroristi su se dali u bjekstvo.
16 .decembra u 12 časova dopremljena su tela šestorice ubijenih mladića na Trg heroja u centru Peći gde je održao opelo njegova svetost Patrijarh Srbski, gospodin Pavle.
Više od 15 hiljada ljudi prisustvovalo je opelu i sahrani. Šest kovčega bili su poređani jedan pored drugog, prekriveni državnom trobojkom. Ispred svakog članovi uže rodbine, krstovi, fotografije ubijenih i buketi cveća.
Nema više mezimaca, jedinaca i oslonaca svojih roditelja. Ostadoše njihovi najmiliji bez sinova i bratske nežnosti, radosti i ponosa, ovaj grad bez dela svoje mladosti, njihove pameti i snage, a njihovo društvo bez drugarskog pouzdanja i radosti.''
Prisutnima se prvo obratio njegova svetost Patrijarh srbski gospodin Pavle.
U ime profesora i učenika od ubijenih đaka oprostio se i direktor gimnazije Mirko Simonović, u ime omladine grada Peći oprostio se nekadašnji đak gimnazije Darko Radović, a u ime društva iz razreda: Jelena Radosavljević, Milica Dedović i Sandra Stojanović.
Nakon zajedničkog opela njegova svetost Patrijarh srbski Pavle obratio se porodicama i prisutnim građanima riječima:
''Draga braćo i sestre!
Ovoj žalosti koja nas je snašla pogibijom šestorice mladih koji su svoj život tek započeli nema kraja. Ali, naša bi žalost bila nesrazmerno veća da su se oni našli među zločincima. Njihova jedina krivica je što se nisu rodili u tome narodu u kome su ti zločinci, što su druge vere i drugoga pisma. Onaj kome je to krivica taj je zločinac bio i ostaće svagda. Smrt stoji pred svakim, ali je drugo smrt zločinca, a drugo smrt onoga koji na pravdi božjoj pogine. Onaj koji učini zločin prema jednim nevinim, učinio je zločin prema cijelom čovečanstvu. Ako mora da nas nađe smrt, onda neka nas nađe na Božjem putu za pravdu, za istinu, za ono što čoveka čini čovekom. Prava utjeha i roditeljima i srodnicima treba da bude to što su ovi mladići ubijeni na pravdi božjoj, nevini. Neka Gospod, čije reči znamo, a znali su i naši preci, upokoji duše ovih mladića koji postradaše na pravdi božjoj i neka gospod da snage da na putu istine, pravde, onoga što je ljudsko, izdržimo. A on svesilni znaće da svakome plati. Da se nađemo na putu onome koji je on propisao, da se nađemo na strani onu koju će i on poznati i priznati za svoju. Mir nam je svima potreban. Samo bi bila sreća da to shvate ovi ljudi i da ne ginu oni koji nijesu nikome i ni za šta krivi na kojoj to bilo strani. Gospode, uteši duše roditelja i rodbine i sviju nas koji uvek žalimo one koji su nam dragi.''
Potom se od učenika oprostio direktor gimnazije Mirko Simonović,koji je rekao:
''Ožalošćeni roditelji ubijene djece!
Ožalošćeni skupe!
Poštovani narode!
Pala mi je u deo teška dužnost da se u ime učenika i profesora gimnazije oprostim od naših dragih učenika i mladića koje su preksinoć ubili albanski teroristi na najzvrskiji način u kafiću ''Panda'' u blizini gimnazije.
Veliki je bol i tuga u našim srcima za šestoricom poginulih mladića, od kojih su četvorica bili učenici gimnazije ''Sveti Sava''.
Nema više među njima dva Ivana, Zokija, Dragana i Vukote.
Velika tuga i veliki bol su danas obuhvatili pordice poginulih mladića, našu gimnaziju, grad Peć koji je bio viševekovna, kulturna i duhovna prestonica Srbije, Kosmet i cijelu Srbiju.
U neposrednoj blizini Pećke Patrijaršije i Duda i duda patrijaršijskoga koji je, pre više od 750 godina, zasadio sveti Sava, dogodila se Krvava bajka, dogodile su se i još jedne Šumarice.
Poginuli su dok su pili i razmišljali o sutrašnjem danu, o svojoj budućnosti. Neprijatelj im je pucao u leđa i prekinuo zauvek njihovo razmišljanje o sutrašnjici. Njihovo ubistvo je zločin koji nadmašuje sve zločine svojom svirepošću, podmuklošću i kukavičlukom.
Čim smo saznali šta se dogodilo, tuga je, kao najteže breme, pritisla svaki kutak naše škole. Veliki bol i teška tuga uselili su se u srca učenika i profesora. Ovo je najtužniji dan u 85 godina dugoj istoriji naše škole.
Duboko potreseni pogibijom naših drugova i učenika, mi, učenici i profesori naše škole duboko žalimo naše drugove i učenike, čiji je jedini greh bio što su mislili, sanjali i nadali se, na ognjištima svojih slavnih predaka, koji iznad svega ljubiše slobodu, mir, Srbiju, jednakost i ravnopravnost. Zar to može biti krivica?
Ostale su im knjige nepročitane, sveske neispisane, snovi neispunjeni...
Učenici i profesori će dugo gledati prazne klupe gdje su oni sedjeli i s nevjericom se pitati: ''Kud to i zašto crni gavran odnese ptiće iz gnezda njihovoga''! Tešku dužnost imaće njihove razredne starešine da zabeleže u dnevnike da oni nikada više neće doći u školu. Njihove umiljate, pitome i razdragane glasove nećemo više nikada čuti.
Preveliki bol i tugu za njima nećemo meriti vremenom već prazninom koja je duboko urezana u naša srca.
Teška nada njihovom društvu saznanje da više neće biti onih toplih jutarnjih pozdrava sa njima.
Velika je danas ovde tuga u dušama, veliki je bol u srcima, vrela suza u očima. Teško je naći utehu za tugu u dušama, teško je naći lek za bol u srcima , vrela suza ne presušuje.
Dragi naši drugovi! Dragi naši učenci! Draga naša omladino!
Ako vas nekad rane zabole znajte da vas to vaše majkeoplakuju. Ako vas nekad duša zaboli znajte da se to očevi vaši vašim grobovima kunu, a ako nekad do vas neka suza kane, znajte da su to suze vaših sestara, vaše braće, vaše rodbine, vašega društva i vaših profesora.
Bili ste dobri đaci, dobri momci, nasmejani, umiljati, uvek veseli i cenjeni među svojim društvom i profesorima. Umesto da se pripremate da završite razred, da položite maturu i da polažete ispite danas je crno kolo oko vas koje će vas pratiti do vaše vječne kuće.
Istorija je zapisalala da su kroz vjekove sve srpske vrednosti na ovom svetom srbskom prostoru napadane izuzev srbskog jezika, jer kako to jedan naš veliki pesnik reče: ''Jezik ne gori, on se topi, njega sečivo ne seče, a olovo ne probija''...
Ogorčeni smo zbog ubistva naših drugova i učenika koji su ni krivi ni dužni, stradali od zločinačke ruke. Zahtevamo od naše države i njenih organa da počinioce ovoga gnusnoga zločina pronađu, da ih kazne i da saseku albanski terorizam u korenu.
Ivane, mlađi i stariji, Zoki, Sveto, Dragane i Vukota neka vam je večna slavai počivajte u miru u svojoj svetoj, napaćenoj, Metohijskoj zemlji koju ste neobično voleli, poštovali i cenili.'' Ovo je bio nastavak stradanja nevinog srbskog naroda na raspetom Kosovu i Metohiji.
Prilog propremio Goran Kiković,glavni i odgovorni urednik ''Glas Holmije'' iz Berana
