Sačuvati sećanje na veterane Velikog otadžbinskog rata

Približava se Dan pobede u Velikom Otadžbinskom ratu, a to znači i parada na Crvenom trgu u Moskvi. Svake godine u njoj učestvuje sve manje veterana rata. Nije daleko taj čas kada će preminuti poslednji živi veterani.

Kako bi se sačuvalo sećanje na njih, u Rusiji pre dve i po godine bila je formirana građanska inicijativa Besmrtni puk. Njeni učesnici svakog 9. maja nose portrete veterana, onih kojih već nema među nama, i onih koji više ne mogu da učestvuju u paradama Pobede. Prva parada protekla je pre dve i po godine u gradu Tomsku (Zapadni Sibir). Postepeno pokretu su počeli da se pridružuju stanovnici drugih gradova Rusije i Ukrajine. Ove godine akcija će biti održana na Poklonoj gori u Moskvi. Ovoj akciji bila je posvećena nedavna konferencija za štampu u MIA Rusija danas. Predsednik popečiteljskog saveta pokreta Besmrtni puk je narodni umetnik SSSR Vasilij Lanovoj. Istaknuti sovjetski glumac ima poseban razlog da učestvuje u tom pokretu.

- Moji roditelji su iz Ukrajine. Za vreme strašne gladi, 30-ih godina, oni su otputovali u Moskvu i zaposlili se u fabrici da razlivaju protivtenkovsku tečnost, isti taj Molotovljev koktel, kojim su nedavno u Kijevu palili svoje policajce. Ovaj posao je uništio čitav njihov nervni sistem. Odvezli su ih u sanatorijum, gde su se lečili niz godina. Majka nije mogla da hoda, oduzele su joj se ruke i noge. Na kraju umrla je kao invalid prve grupe. Posle nje kao invalid druge grupe preminuo je i moj otac. Smatram da sam dužan da 9. maja pronesem portrete svojih roditelja. Sve što je vezano za rat za mene je od neprolazne vrednosti. Moje omiljene pesme i stihovi su pesme ratnih godina. I hteo bih da to oseti i naša omladina.

Transparenti mogu da se naprave ili samostalno, ili u svakoj od 22 fotografske radnje u Moskvi, čije su adrese ukazane na sajtu parad-msk.ru. Učesnici konferencije za štampu su govorili da specijalne volonterske grupe traže starije ljude koji iz određenih razloga ne mogu da učestvuju u paradi, ali bi hteli, kako bi njihov portret bio pronet za vreme povorke.

Veliki Otadžbinski rat dotakao je praktično sve porodice saradnika naše redakcije. I imamo šta da kažemo o svojim rođacima i bližnjima. Govori načelnik naše redakcije Vera Žerdeva.

Moj otac, Maksim Žerdev, bio je mobilisan u regularnu vojsku pred kraj rata, kada su se borbe pomerile već na teritoriju Nemačke. Njegova ratna biografija je bila vrlo kratka: u prvom boju bio je ranjen i poslat u pozadinu. Bojeve nagrade moj otac nije stigao da zasluži, ali kod nas kući čuvaju se medalje koje su uručivane učesnicima Velikog Otadžbinskog rata.

Govori izveštač naše redakcije Irina Cvijović.

Moja mama, Nadežda Matvejevna Lukaš, veteran rata, proživela je čitavu blokadu u Lenjingradu, ima medalju Za odbranu Lenjingrada. Sada ima 86 godina, ona je vrlo aktivna, mnogo putuje, ide u pozorišta i na izložbe.

Govori naš kolega, novinar Timur Blohin.

Moj deda, Sergej Ivanovič Rizlejcev je otišao na front sa 18 godina, stigao je do Berlina. Posle Velikog Otadžbinskog rata komandovao je raketnim pukom, zatim divizijom i jedinicom u okolini grada Gorki. Upravo puk pod njegovom komandom prvi je u SSSR stupio na bojevo dežurstvo sa najnovijim raketnim kompleksom R-16. Gorka ironija sudbine je da je prošao ceo rat, bio ranjen, mal te ne izgubio nogu, a poginuo je u mirnodopsko vreme, sticajem okolnosti. Od tada je prošlo 20 godina, i meni je veoma žao što skoro ništa nisam stigao da pitam tog dobrog, veselog i časnog čoveka.

Seća se izveštač Olga Morozova.

Mog dedu, Iljju Naumoviča Ljahoveckog, prvog dana rata poslali su na oficirske kurseve i do 1944. godine ratovao je, nagradili su ga ordenom crvene zastave, bio je teško ranjen i završio svoj ratni put u Besarabiji.

Kaže novinar Glasa Rusije Grigorij Sokolov

Moj deda, Roman Ivanovič Čurin, došao je na front kao dobrovoljac, i čak specijalno je dodao sebi godine. Ali vrlo skoro bio je ranjen, i proglasili su ga nepodobnim za vojnu službu. Sam deda nije voleo da govori o ratu, zato skoro ništa ne znamo o njegovoj frontaškoj prošlosti. Kod nas kući čuvaju se njegove ratne nagrade. Sećam se kako ih je stavljao svakog 9. maja, sve do smrti u januaru 2000. godine. Voleo sam i cenio svog dedu, veoma veselog, duhovitog i poštenog čoveka. I uvek ću ga pamtiti.