Sarajevski atentat, duh Vidovdana i njegov princip

Izvorišta etičke, moralne i kultne snage i duha časti kod našeg naroda nalaze se u složenom i komleksnom Kosovskom fenomenu čiji centralni događaj objedinjuje i čini Kosovski boj 1389. godine. Ovaj boj koji se dogodio na Vidovdan za Srbe ima vrlo specifično i sudbonosno značenje i duh koji svojom etikom i zavetom traje vekovima.

U svetlu časti Vidovdana, za Kosovski boj se mora istaći sledeće: da je to bio ratni sukob između dve vojske i to srpske, koja je na polju časti branila svoju državu, veru, Otadžbinu, narod, teritoriju, slobodu, nezavisnost i pravo na život; i turske vojske koja je bila osvajačka, pljačkaška, azijatska, nasilnička i porobljivačka. Prva je vodila odbrandbeni rat kao hrišćanska, a druga osvajačko-verski rat „protiv nevernika“ kao muslimanska.

S druge strane, valja imati u vidu, da je Murat hteo da stogodišnjicu postojanja turskog carstva proslavi pobedonosnim osvajačko-pljačkaškim pohodom nad srbskim. Tu nameru da kroz godišnji ratni plan (po kome je trebalo srpsku vojsku pobediti na Kosovu baš na Vidovdan, potom izbiti na Dunav i Savu kod Beograda, a onda uzvodno Savom do Vrbasa te krenuti na jug prema Jadranu i preko Zete i Raške vratiti se nazad), platio je glavom. Posramljena turska vojska sa mrtvim Muratom i uz pljačke i paljenja, vraćala se putem odakle je i krenula. U Evropi preko zvona Noterdama objavljena je pobeda srpske vojske, dok je u Engleskoj nekoliko godina na Vidovdan slavljena ova bitka. (Podsećajući na taj događaj 1617. godine na Oksfodru je prikazana drama „Miloš Obilić“.) Tumačenja i poraz Srba na Kosovu se javljaju gotovo sto godina kasnije, odnosno nakon pada Despotovine 1459. godine.

Kako se bitka dogodila na Vidovdan, dan jednog od vrhovnih bogova predačke vere, boga Vida (boga svetlosti, obilja i junaštva odnosno rata), i na dan koji je sa najdužim dnevnim delom dana u godini, dakle najsvetlosnijim danom, to se ne samo Kosovski boj, već i kompleksan Kosovski fenomen može veoma poučno i sa etičke strane posmatrati i analizirati kroz simboliku svetlosti. Posebno je značajno pesničko shvatanje vidovog kulta koje iznosi naš pesnik Laza Kostić. Kod nas je, po pesniku, to prehrišćanska herojska svetlost, koja je, primivši hrišćansko pričešće, posvećena polegla na kamen i tako se sjedinila u večnu i nepobedivu svetlost kremena. Kao takva, ona predstavlja izvor nepobedive svetlosne heroike koja nadahnjuje Srbe u borbi protiv svakog neprijatelja.

Kroz ovaj kult, naši preci su na dan svetog Vida oživljavali svog junačkog pretka zaštitnika. Nadahnjivajući se njegovim primerom težili su da postanu junaci. Imali su mitsko uverenje da preko spremnosti na žrtvu putem junačke smrti „postaju polubogovi i ostaju sjedinjeni sa svojim vrhovnim bogom“. Predstavnici Vidovdanskog junačkog kulta i duha su Miloš Obilić i Jugovići na čelu sa Jug-Bodanom.

Svetlost koja nam se direktno javlja kroz Vidovdan, predstavlja i jeste ŽIVOT. Ta svetlost nije srbska mitomanija kako je neki s potcenjivanjem ocenjuju, već ogledalo naše u očima slavnih predaka i naš stav i odnos pred njihovim delima koja svojim plemenitim i trajnim vrednostima obavezuju. Ona mu kroz rađanje, razvoj i napredak omogućuje: dostojno trajanje, punu istinu, željenu slobodu, moralnu pravdu, časne temelje, blagorodna dela, vitešku dušu, veliko srce, svestranu lepotu i najlepši smisao.

Dakle, kroz Kosovski boj i Vidovdan, odnosno kroz kompleksan Kosovski fenomen, dati su jasni sukobi duhovne i moralne svetlosti i tame oličene i borbi: dobra i zla, odbrane i okupacije, slobode i ropstva, domaće (hrišćanske) i strane (islamske) vere, ljubavi i mržnje, pravde i nasilja, humanizma i egoizma, plemenitosti i koristoljublja, nevinosti i silovanja, dostojanstva i terora, poštenja i pljačke, i života i smrti; odnosno simbolično časti i baščašća. Pored ovog značenja i uverenja, ta istorija sa etičkom osnovom, kod našeg naroda vremenom je dobijala na važnosti zbog toga što su se neki sadržaji uz mitska dooblikovanja iz svetovne pomerali u sveštenu istoriju ističući viši moralni i duhovni smisao. Po toj simbolici, osnovu i duhu, Vidovdan je dostojan praznik lepote i smisla života svetskog ranga. Nasuprot toj simbolici Vidovdana, stoji mrak sa njegovim porocima i vrednostima zla. Sve ovo je bilo neophodno napomenuti da bi se potpunije sagledao etički osnov Vidovdana u Srpstvu i njegov značaj u kompleksnom Kosovskom fenomenu.

A Kosovski fenomen je složen, mitski tajnovit, periodično silovito moćan, etički oblikovan, moralno uzvišen i vremenski trajan upravo zbog toga što u svesti i duhu srbskog naroda nosi najjače utemeljenje: u Srba najstarijem – religijskom kultu slave, u vidovdanskom junačkom kultu, u vidovdanskoj etici kao našoj filosofiji morala, u ratničkoj viteškoj časti kosovskih junaka, u Obilića časti kao nesalomivom duhu Srbstva, u časti kao najvećem smislu čovekovog zemaljskog života, u slobodarskoj duši srbskog naroda, u nacionalnom ponosu i otačastvoljublju, u lepoti našeg pravoslavlja, i u prokletstvu izdaje oličene u Vuku Brankoviću.

Obzirom da je članak posvećen najavi i obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata, onda je prikladno istaći sledeće. Sve je nekako počelo i završilo se na Vidovdan.

Planovi za otpočinjanje velikog rata su nastali davno pre 1914. godine. Naime, treba imati u vidu sledeću neopsornu činjenicu. Da bi se dogodio jedan rat svetskih razmera, potrebno je da nastanu i postoje u dužem vremenskom periodu veoma brojni, suprotstavljeni i teški, a mirnodopskim metodama nerešivi problemi i interesi kako velikih država i sila i njihovih saveznika, tako često i onih manjih. Prema tome, okrivljivanje Gavrila Principa, odnosno Srba za uzroke Prvog svetskog rata deluje zaista neosnovano i zlomanerno.

Problem srbofobije od strane Austrougarske i Nemačke traje poodavno, a intenzivnije od dizanja Prvog srbskog ustanka pa kroz sve ključne događaje tokom 19. veka a i kasnije. Tako se početkom 20. veka, odnosno aneksijom Bosne i Hercegovine javno pokazivala namera Austrougarske pod pokroviteljstvom Nemačke, da naknadno potčini i Srbiju uprkos dogovorima i međunarodnim aktima o interesima Rusije na Balkanu. Bez prethodne odluke zemalja koje su potpisale Berlinski sporazum, Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine je bila izazov celom našem narodu i Rusiji. Uz anemičan stav Evrope, Rusija je stavljena u veoma nezgodnu situaciju shvatajući da se nemačke aspiracije neće završiti samo na Bosni i Hercegovini, već da se one šire i na Kraljevinu Srbiju. Imajući u vidu da bi se u slučaju rata između Srbije i Austrije morala umešati Rusija, Rusiju je trebalo na neki način neutralisati. U tom smislu, kako ističe Jelena Guskova: „Rusiji je postavljen ultimatum: ili ona pristaje na aneksiju Bosne i Hercegovine, ili Austrougarska upada u Srbiju. Izbor je bio težak. I... žrtvovavši svoje samoljublje, ruska vlada je odustala od svog stava nezakonitosti austrijske okupacije Bosne i Hercegovine, i samim tim spasla Srbiju od upada austrijske vojske.“

Očevidno je da su ovakve okolnosti sazrevale krajem 19. i početkom 20. veka. Čekao se samo izgovor za povod i početak velikog, odnosno svetskog rata. U celokupnom sklopu ratnih planova nemačkog carstva, očiglednu nameru osvajačkog rata protiv Kraljevine Srbije imala je tadašnja Austrougarska. Ona je organizovala manevre u Bosni[6] upravo na Vidovdan provocirajući naš narod uz najavu agresije i zla koje mu se već tada planiralo i pripremalo. Ovim povodom vredno je napomenuti izjavu demokratskog vozionara američkog predsednika Vudro Vilsona te 1914. godine koji je pitao: „Šta Austro-Ugarska ima da traži u Bosni i Hercegovini?“ Slično pitanje je po Rajku Petrovu Nogu Gavrilo Princip postavio Francu Ferdinandu: „Šta ćeš ti tu? I to još na Vidovdan!“ Pesnik potom nastavlja: „Principov hitac/kojim je Obilića obnovio/putovao je iz Vidovdana 1389,/rikošetirao od Karađorđa na Sretenje 1804,/i iz Principa se upravio 1914./tamo gde mu je sudbina odredila./O tiranoubistvu je reč.“

Atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine je izvršio je pripadnik Mlade Bosne Gavrilo Princip. Iako su pripadnici Mlade Bosne bili poneti jednim zanosom nacionalnog romantizma, znatniji uticaj na njihove ideje, stremljenja i aktivnosti imala je snažna slobodarska svest na polju oslobođenja Bosne i Hercegovine od austrougarskog tutorstva, koje se nasilno aneksijom 1908. godine, nametnulo posle viševekovnog turskog. Članovi Mlade Bosne su bila lica, odnosno Srbi (po ondašnjim izjašnjavanjima i popisima) sva „tri zakona“, odnosno Srbi pravoslavne, islamske i katoličke vere. Po tom osnovu, oni bi valjalo da se slave kao začetnici novije istorijske podloge koja je imala za cilj stvaranje najpogodnije varijante bosanske države.

Za Mladu Bosnu je bila ideja posvećena dobrobiti zajednice, a ne ličnoj koristi. Njih je pokretao narodni slobodarski i herojski duh vidovdanskog opredeljenja, i u tom smislu, oni su izraz novih Obilića u borbi protiv novih Murata, koji postoje kao tirani da drugima nameću jaram, kuluk, muku i jad. Svojevrsno ruganje Srbskom narodu koje su osećali pripadnici Mlade Bosne, opisao je Slobodan Živojinović u pesmi „Vidovdan“ gde pored ostalog stoji:
 

„... Časnoj smrti Kosovskog Lazara,
Ferdinand se danas ruga drsko,
Pleme srbsko da uvredi mrsko,
Petstoletnu ranu sabljom para...“
    
Gavrilo Princip je kroz atentat na Ferdinanda žrtvovao samog sebe, upisujući se u knjigu večnosti. Njegovi pištoljski meci su bili napunjeni vekovima borbe dobra i zla, pravde i napravde, časti i beščašća, slobode i ropstrva. Taj ideal vidovdanskog duha, iako teško bolestan od tubrekuloze i mučen u zatvoru, je njega nosio, a poruka na njegovoj limenoj zatvorskoj porciji ovo potvrđuje. Na njoj piše:
 

„Tromo se vreme vuče,
i ničeg novog nema,
danas je sve ko juče,
sutra se isto sprema.
Pravo je rekao Žerajić,
taj srbski soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre,
ko hoće da mre nek živi!‛'
 

Ukoliko se danas sve okreće naopako, pa se u mesto afirmacije Mlade Bosne (i u vezi sa njom preko satanizacije i rušenja svega što je u vezi sa Gavrilom Principom), a vazdiže „veličina i dela“ Franca Ferdinanda u podizanju spomenika njemu u čast, itd., onda se tu mora postaviti i pitanje da li je to novo klecanje sa pognutom glavom ondašnjem okupatoru u novim okolnostima izraz dodvorništva moćnijem, pojačavanju razdora prema Srbima, samoživog egoizma ili nečeg drugog?

Međutim, razmatrajući suštinske moralne i univerzalne pouke i poruke sarajevskog atentata kroz Vidovdanski duh, odnosno njegova svetlosna simbolna značenja pobede etike dobra i opšteg interesa nad zlom i lošim, stiče se utisak i uverenje da taj atentat nije suštinski izvršio Gavrilo Princip kao ličnost, već da je kao kroz njega (Gavrila- Gavril, sluga koji nosi glas božiji) progovorio Bog pred Evropom i Svetom za sveti Princip odbrane i zaštite Božije Istine, Pravde, Slobode, Mira, Ljubavi i Dostojanstva života čoveka i naroda, od nasilja osvajačkog, pljačkaškog i genocidnog rata koji je planirala a potom ostvarila Austro-ugarska monarhija na čelu sa Nemačkom.

U vremenu pred Prvi svetski rat, zajedno sa Austro-ugarskom i Nemačkom, po slugerantskom i srbofobičnom duhu našla se i Slovenija. To objašnjava Milivoje Ivanišević člankom pod nazivom „Slovenački pohod na Srbe“ u kojem saznajemo da je krilatica „Srbe na vrbe“ nastala upravo u Sloveniji. „Vidovdanski atentat na Nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu teško je pao Slovencima i to nikako nisu mogli da prežale i Srbima oproste. Svoju pretnju „Srbe na vrbe“ su i ostvarili kada su ušli u Srbiju. Po voćnjacima i drveću Mačve lelujala su tela obešenih domaćina i njihovih ukućana, starica, žena i dece. U surovosti su se najviše isticali soldati austrougarskih regimenti koji su govorili srbski ili jezikom koji je mnogo ličio na srbski. To su bile regimente koje su pretežno sačinjavali muslimanski, hrvatski i slovenački vojnici. Horde ubica, palikuća i pljačkaša....To je stalno u Jugoslaviji i Srbiji prikrivano, pogotovo u vreme Drugog svetskog rata, kada su mnogi prognani Slovenci, potomci nekadašnjih legionara i ubica, svoje utočište i zaštitu potražili i našli u Srbiji.“ Na tom istorijskom teškom i lomnom balkanskom prostoru i putu, najotporniji, slobodarski i državotvorni duh našeg naroda pronosio je svoju vertikalu Vidovdana koja je zablistala slavnim epopejama iz balkanskih i Prvog svetskog rata.

Taj istorijski, humanistički, plemeniti i primerni Vidovdanski nauk nije shvatio ni nemački car Viljem 2. On je na kraju potcenio ne samo Vidovdan u navedenom smislu značenja, već preko njega naš narod i njegovu časnu i pravednu, slobodarsku i herojsku borbu i istrajnost. To se najočiglednije vidi u njegovoj poznatoj izreci vezanoj za proboj Solunskog fronta 14. i 15. septembra 1918. godine, te uspehe i prodor Slavne Srpske Vojske, u kojoj ističe: „62000 srbskih vojnika je odlučilo ishod rata! Sramota!“

Za njega i njegove sledbenike i saveznike - to je verovatno i izgledalo tako. Ali za Srbe, naše oficire i vojnike, odnosno naš narod u celini, takav uspeh je izraz pobede ne samo vojničke i viteške, već i nacionalne časti dostojne najviših i trajnih evropskih i svetskih uvažavanja i priznanja. Treba ujedno istaći da u istoriji ratova vođenih širom sveta ni jedan proboj nije imao takve posledice epohalnog značaja kao što je proboj Solunskog fronta našim slavnim pukovima i divizijama predvođenim sjajnim i časnim oficirima i dobrovoljcima.

Zadivljujući i iznenađujući uspesi Srpske vojske inicirali su otvaranje i pokretanje Zapadnog fronta od strane Engleza i Francuza što je doprinelo konačnoj pobedi saveznika. Da podsetimo da je Austrougarska kapitulirala 3. novembra a Nemačka 11. decembra iste godine, te da je Prvi svetski rat zvanično završen Versajskim mirovnim ugovorom 28. juna 1919. godine (dakle na Vidovdan, što i nije slučajno, jer je na Vidovdan pre pet godina sve i počelo).

Objektivni istorijski spisi pokazuju da je 1919. godine Komisija za utvrđivanje ratne krivice pod rukovodstvom Roberta Lensinga (tada državnog sekretara SAD) na Konferenciji mira u Versaju podnela izveštaj sa nedvosmislenim zaključkom da su rat isplanirale i sa predumišljajem ga započele Austrougarska i Nemačka. Naime, jedna od tačaka Versajskog mirovnog ugovora navodi da je krivac za svetski rat bila Nemačka. Sve do 1962. godine nemački istoričari su to poricali. Međutim, kada je te godine objavljena knjiga velikog naučnika Frica Fišera o težnjama Nemačke da postane svetska sila te je na tom putu postala kriva za Prvi svetski rat, stvar se počela da menja.

Između niza brojnih dokaza to se vidi i iz originalnog prevoda dokumenta nađenog kod jednog zarobljenog nemačkog vojnika, koji je objavljen 11.12.1917. godine u listu „La vece d Italia“. U njemu stoji: „Sine Nemačke! Ne sažali se ni prema ženama ni prema deci: sin pobeđenog bio je često puta sutra pobedilac. Šta vredi pobeda, ako sutra dođe osveta? Kakav bi ti otac bio ako bi, ubijajući tvoga neprijatelja, ostavio u životu neprijateljeva sina? Sine Nemačke, koji si pod oružjem: lomi, obaraj, provaljuj, pustoši, pali, ubijaj.“

Takvo pustošenje, ubijanje, paljenje i genocid vršili su vojnici austrougarske i nemačke carevine po Srbiji. Za istorijsko pamćenje značajno je imati u vidu izjavu Pola Dešanela, predsednika francuskog parlamenta rečenu 1. novembra 1918. godine prilikom oslobođenja Beograda. „Srbi su u Beogradu, cela Francuska je s njima! Napad na Srbiju izrodio je rat. Srbija je imala čast da podnese prvi udarac. Kao da nije dovoljno pretrpela u toku vekova! Ona je branila Evropu od Azije; Azija ju je smrvila za četiri veka! Oni, koje je ona spasla, umesto zahvalnosti - hteli su da je unište! (Ovde se naravno misli na austrougarsku i nemačku carevinu.) Oni se danas survavaju pod teretom svojih zločina!“

Versajskim mirovnim ugovorom Nemačka je javno u Evropi i Svetu osuđena i osramoćena za iniciranje, planiranje i realizovanje svih tragedija koje su zahvatile zemlje i narode tokom Prvog svetskog rata, te je u tom smislu bila dužna da posledice takve politike snosi u punom smislu. To se pre svega odnosilo na moralnu i međunarodnu osudu, ratnu oštetu, gubljenje teritorija i ograničenje vojnih snaga i naoružanja. Verovalo se da će ovakva pouka i kazna zauvek odvratiti nemačke ekspanzionističke težnje. Međutim, ove zablude su se pokazale u Drugom svetskom ratu čiji je kao i u Prvom, inicijator, podstrekač i agresor bila opet Nemačka, ali fašističkog i rasističkog uređenja sa Hitlerom na čelu.

U povodu Vidovdana 2014. godine, odnosno na stogodišnjicu obeležavanja početka Prvog svetskog rata, o slavi i časti srpske vojske, njenih oficira, podoficira, vojnika i dobrovoljaca se mora govoriti intenzivnije, upornije i dostojanstvenije sa svim raspoloživim argumentima jer su na našoj strani. Na taj način najbolje se može efikasno suzbijati aktuelna satanizacija našeg naroda, prekrajanja istorijskih činjenica, revitalizacija nasilja, laži, neistina i kleveta, te raskrinkavanja istih saveznika zla iz Prvog i Drugog svetskog rata objedinjenih u nove zajedničke antisrpske interese, namere i delovanja.

Ta nova ciljna antisrbska propaganda koja je počela prošle, dobijaće na zamahu tokom ove godine, biće propraćena izmontiranim i zlonamernim ocenama, komentarima i stavovima vezanih za Sarajevski atentat koji se sve učestalije kvalifikuje kao teroristički akt jednog Srbina. Jer navodno, da njega nije bilo, ne bi se ni desio Prvi svetski rat. Vodeće trendove u tom duhu stižu iz nemačkih istorijskih kuhinja i njihovih vrlih evropskih saveznika iz oba svetska rata.

Međutim, ono što i pored svega tendencioznog može i mora da posluži kao neosporni argumenti dostojne odbrane našeg naroda i države, njegove istorije, kulture i slobodarskog duha, su vredne pažnje i divljenja brojne poruke, ocene i svedočenja poznatih stranih ličnosti. To su one ličnosti koje su znale istoriju našeg naroda i njegovu upornost, požrtvovanje, plemenitost i borbu za svoje legitimno oslobođenje i ujedinjenje.

U tim vekovnim borbama oružani sastavi Srpstva pokazivali su izvanredne primere vojničke etike i časti koji su uzvišenošću izazvali divljenja, a svetlošću zasenjivale neke druge vojske. Iz obilja tih poruka i misli najviše njih se odnosi na slavnu borbu našeg naroda tokom Prvog svetskog rata kada je srbska vojska pokazala i dostigla najviše domete vojničkog morala oplemenjenog duhom Vidovdana i Kosovskih zaveta. Oni govore uverljivo, iskreno i snažno, i služe na ponos i čast našeg naroda i njegovih vojski, kako pred svetom i Bogom, tako i pred budućnošću i našim rodom.

Poštovanje našeg naroda i njegovog hrabrog i slobodarskog duha, te vojničke slave i časti, vidi se u poruci nemačkog cara Viljema Drugog: ,,…Heroji, ja vas šaljem u jedan nov rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u toku tri neposredna rata- protiv Turske, Bugarske i Austro-Ugarske- dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpun prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“ U tom duhu je i poznata je izjava od Srba zarobljenog nemačkog feldmaršala Avgusta fon Mekenzena: „Borili smo se sa junacima iz bajke.“ Ista je zapisana na spomeniku u Košutnjaku kao izraz posebnog poštovanja.

Francuski publicist Eduard Šire je zapisao sledeće: „Svojim heroizmom u poslednjem ratu, divnim održanjem date reči, uzvišenim mučeništvom, Srbija je stala u prve redove boraca za solidarnost naroda i za slobodu Sveta. Plemenitošću svoga držanja, stojičkom izdržljivošću i patnjom, ona privlači opšte simpatije i divljenje…”
 

Konačno, Vidovdan je dan koji obavezuje, opominje, uzdiže i prosvećuje dušu srpsku; oplemenjuje narodno pamćenje; pokreće svest o našoj slavi i časti; i afirmiše zavetne i etičke vrednosti Kosovskog fenomena i zaveta u Srpstvu.

O Vidovdanu Vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Vidovdan je najistaknutiji dan u našoj istoriji. On se više vidi na ma koji drugi dan. On je jedna ogromna visina sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred. Kao strašni sud on visi nad našim glavama.“ Njen sud je na poseban način iskazan kroz Lazarevu kletvu koja bdi u aktuelnom vremenu „nad našim glavama“ kako podseća Nikolaj. Ona je na temeljima etike dobra i zajedničkog interesa, opomena iskustva i pamćenja, i nauk i put za budućnost, ne samo nama Srbima, već i onim odrođenim delovima našeg naroda koji su se prelaskom u druge nacije i ideologije okrenuli protiv svoje izvorne matice iste predačke krvi, vere i jezika.

Na tom istorijskom teškom i lomnom balkanskom prostoru i putu, najotporniji, slobodarski i državotvorni duh našeg naroda pronosio je svoju vertikalu Vidovdana koja je zablistala slavnim epopejama iz balkanskih i Prvog svetskog rata. U tom smislu je značajno navesti uverljivu konstataciju američkog ministra spoljnih poslova Roberta Lensinga:

„Kada se bude pisala istorija ovog rata, najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija. Srbska vojska je učinila čuda od junaštva, a srbski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju nagraditi…”

Tim povodom a u čast Srbije, na Vidovdan 1919. godine na platou ispred Bele Kuće samo na jednom jarbolu je bila naša - Srbska Zastava.
 

Dr Rade S. N. Rajić