Projekat destrukcije 1. deo

U drugoj polovini HH veka razrađen je principijelno nov, nenasilan plan za uništenje tradicionalnih država. Prvi put u istoriji čovečanstva, kao osnovni instrument napada, stavljene su u dejstvo manipulativne tehnologije. Ranije su se one takođe koristile, ali isključivo kao pomoćno sredstvo. U novom tipu rata akcenat nije stavljen na industrijske i strateške objekte, kao u klasičnom ratu, već na svest. Ideološko bombardovanje svesti dovelo je do zamene tradicionalnog pogleda na svet, potrošačkim. Na osnovama tog tuđeg pogleda na svet gradio se svetli mit o potrošačkom društvu i tamni — o tradicionalnom. U državnom organizmu su se, posle takvih ideoloških bombardovanja, pojavile duboke pukotine, u koje su zatim počeli da zabijaju različite «klinove» — od divljenja prema potrošačkom načinu života do nemorala. Gledano u celini, struktura države je počela da propada. Niko, u suštini, nije ništa shvatao, zato što ni jedna vlada nije sagledavala ceo obim nastale situacije. Otpočeti procesi prihvatani su kao stihijski. Ako su se protiv nečega državni lideri i borili, borili su se isključivo protiv posledica. Oni su trošili snagu na skraćenje radnog dana, povećanje slobodnog vremena i drugo. Dubinski koreni problema ostajali su van njihovog vidokruga.
Uz pomoć takvih tehnologija propao je SSSR. Kroz par desetina godina razbiće i Rusiju. I to ne silom, već preko izmenjenog principa formiranja vlasti. Danas se u našoj ogromnoj državi vlast mora menjati stalno, jednom u četiri godine. Bez obzira na to, kakav je vladar, dobar, loš ili zlatan, novi sistem propisuje da se on u svakom slučaju mora promeniti. Ta novotarija ne ostavlja u perspektivi nikakve šanse da se očuva celovitost velike države. Kada se naruši temeljni uslov stabilnosti sistema — kontinuitet vlasti, zemlja će se neizbežno naći u vlasti grupa, sastavljenih od malograđana-sezonaca. Dalje će, po logici događaja, te grupe početi da se međusobno sukobljavaju oko ministarskih mesta i resursa. Koliko god zemlja bila jaka, ovakav sistem vodi njenom neminovnom slabljenju.
Danas, sa distance minulih godina, vidimo da se sve odvija kao po pravilu. Rusija nema ni jednu šansu da očuva svoju celovitost u uslovima demokratije. Zasad je spasava «nebeska mana» u vidu nafta-dolara. Kada ne bi bilo takvog poklona, Rusije već ne bi bilo. Ta činjenica, da je Rusija do danas očuvala svoju celovitost, ne može se drugačije nazvati, nego čudom.
Kako bi uvideli da je propast neizbežna, treba shvatiti da svaka vlast po svojoj prirodi teži ka postojanosti i kontinuitetu. To je njeno prirodno stanje. Ako se suprotstavite toj težnji, otpočeće procesi razgradnje. Regularna smena rukovodećeg sastava garantuje raspad države. To je činjenica, koja proističe iz čovekove prirode. Ne može vladar koji ima vlast na jedan sat, praviti planove za dva sata. Ne može sezonski radnik da se odnosi prema objektu isto kao domaćin. U sistemu vladavine «kalif na sat» državno-strateško mišljenje zamenjuje se trenutnim-komercijalnim. A to, sa svoje strane, provocira stalne preraspodele u ekonomskoj i administrativnoj sferi. Kao rezultat toga, ruše se ključne tačke državne konstrukcije, raste socijalna napetost. Kada se dostigne kritična masa negativnih pojava, državna konstrukcija će se srušiti sama od sebe.
Privremena vlast nije u stanju da se suprotstavi označenim tendencijama, zato što privremeni radnik ne usklađuje svoje akcije prema dugoročnom cilju, već prema mandatu na koji je dobio vlast. Kratkoročni programi, orijentisani na trenutnu korist, bez generalnog pravca delovanja, postaju razarajući za društvo. I nije stvar u ličnim osobinama ovog ili onog čoveka, već u suštini sistema. Od sistema zavisi formiranje tipa svesti i modela ponašanja. Ljudi uvek poštuju pravila koja diktira sistem. Promenite sistem — menjaju se i ljudi. Onaj ko određuje pravila igre, taj određuje i ponašanje igrača.
Demokratski izbor vlasti može se nazvati najmoćnijim sredstvom za slabljenje i razbijanje svake države, a naročito velike države. U demokratiji se bitka za vlast pretvara u bitku koju vode tehnologije za manipulaciju svesti. Ovakav izborni sistem vrši selekciju kadrova na taj način što faktički propušta na «kormilo» samo one, čija su obećanja verovatnija. Takav princip popunjavanja rukovodećih kadrovskih pozicija znači - da će sve ključne pozicije zauzeti ljudi sa psihologijom pljačkaša. Shvatajući privremenu prirodu svoje vlasti, oni će težiti da uzmu što je moguće više, a da daju što je moguće manje. Oni nikada neće shvatiti vlast kao obavezu i način služenja narodu i Otadžbini. Za one koji su pobedili na izborima, vlast je najpre «besplatan» resurs, koji omogućava rešavanje materijalnih pitanja i zadovoljenje sopstvenih ambicija.
Danas se shvatanje uloge vlade modelira uslovima koji su nastali pod uticajem demokratskih procesa. Kada su umesto jasnih i razumljivih orijentira predloženi krajnje opšti pojmovi: «sloboda», «jednakost», «procvat» i slični, vlast je dovedena u poziciju da ne razume generalni pravac kretanja. I zato se ona orijentiše samo na ekonomiju. Državno mišljenje zamenjuje se komercijalnim. Zatim počinje slabljenje i razaranje industrije, obrazovanja, nauke, vojske. I to se dešava ne zato što se država u jednom trenutku ispunila lošim ljudima, već zato što komercijalni pristup prosto ubija nekomercijalne institucije. Čak se i ekonomija, ako nije usmerena na korist društva već na goli profit, pretvara u usisivač, koji isisava iz društva sve sokove. U uslovima totalne trgovine, neprijatelji treba da brinu jedino o tome, da komercijalizacija politike i postojana smena vlasti budu prisutni u životu posmatranog društva. Ostalo će ići svojim tokom, zato što će na tržištu preživeti samo onaj, čija proizvodnja donosi više koristi. Kao što je lakše gurnuti čoveka, nego ga podići. To je uslov kojim je predodređen vektor razvitka. Obratite pažnju na jedan veoma zanimljiv detalj iz Rusije. Svi protagonisti "narandžastih revolucija" zahtevaju od Rusa jedno: da poštuju Ustav. Zbog čega su se Sjedinjene Države odjednom tako zabrinule oko poštovanja zakona u Rusiji? Zbog toga što trenutno važeći Ustav za svoj centralni zahtev proglašava - "protok kadrova". Ovaj zahtev u Rusiji još ni jednom nije u praksi bio potpuno zadovoljen. Do dana današnjeg, posle svih previranja, imperija postoji samo zato što je očuvan kontinuitet vlasti. KPSS, Gorbačov, Jeljcin, Putin – sve su to karike istog lanca, koji predstavlja nastavak sovjetske vlasti. Sistem se ubrzano raspada, ali ipak postoji. Kada kontinuitet vlasti nestane - sistem će propasti. Zemlja će ličiti na grad, koji je predat razbojnicima. Slike sa zida se neće krasti na prevaru, već će se seći nožem. Ono što sada gledamo – to nije ništa u odnosu na ono što će se desiti kada se prekine veliki lanac kontinuiteta. Prekinuće se i udariće, kao kod Nekrasova, "jednim krajem gospodara, a drugim seljaka" .
U bivšim sovjetskim republikama, gde je pokušaj narušavanja kontinuiteta vlasti uspeo – kao u Ukrajini, Gruziji, Kirgiziji – počeo je period aktivnog raspada. "Vladari" izvučeni "niotkuda", uskoro će otići u nepoznato. Njih će zameniti drugi, slični njima, i tako redom, sve dok agresor ne odluči da je željeni cilj postignut. Kada se završe grubi radovi, nove zemlje će se uključiti u tuđ sistem. Najpre, nenasilnim metodama a zatim, prema situaciji.
* * *
Otvoreno tržište je organizovano tako, da ne pušta nikoga ko upadne u njegovu mrežu. Ono isisava resurse, ne ostavljajući žrtvi nikakve šanse. Ljudima se serviraju prazni milozvučni slogani, pozivaju se na «očuvanje slobode i nezavisnosti». Kao rezultat toga – obmanuti ljudi svojim rukama ruše sopstvenu kuću.
Da bi se isključio svaki oblik kontinuiteta, ne preporučuje ni prosta smena rukovodećih lica. U čemu bi bio smisao Jeljcina zameniti Putinom? Proces raspada se odvija suviše sporo, i neprijatelj se pribojava - da se za to vreme može desiti nešto neočekivano, da može odjednom sazreti neka nova snaga, kao što se u našoj prošlosti više puta dešavalo, i da Rusija ponovo može postati snažna. Zato SAD i kuje gvožđe dok je vruće. Da bi se proces raspada ubrzao, ključne pozicije moraju preći u ruke opozicije. Nova ekipa mora biti baš iz opozicije. To garantuje potpunu smenu višeg i srednjeg reda rukovodećih kadrova, i isključuje svaki oblik kontinuiteta. Iz opozicione elite formiraće se vlada, čiji će članovi garantovano biti ljudi mikroskopskog misaonog opsega — jer oni koji drugačije misle prosto ne mogu ni učestvovati u igri «odbranimo slobodu». Delovanje «malih», kada dođu na vlast, odranije nam je jasno — oni će početi preraspodelu u ekonomskoj i administrativnoj sferi. Čak i ako na mesto lidera dođu pošteni ljudi, ništa se neće izmeniti. Sa nepoštenima će se procesi propadanja odvijati brže, sa poštenima malo sporije, ali će se odvijati u svakom slučaju.
Sledeći korak je - preusmeravanje energije društva iz graditeljskog u rušilački kolosek. Nestabilnost vlasti dovešće na čelne pozicije veliki broj ljudi koji ne razumeju situaciju i ne znaju šta da se radi. «Kada država odstupi od zakona, tada u njoj nastane mnogo knezova» (Pr. 28, 2). U takvoj situaciji ogromna Rusija moraće da se podeli na niz patuljastih državica. Slična sudbina čeka sve tradicionalne države. Na primer, kada se okonča razaranje najvažnijih centara Francuske, zapadna Evropa će biti potpuno nezaštićena. Posle pada Rusije ostaće nezaštićena ne samo istočna Evropa, već i čitav svet.
Postavlja se prirodno pitanje: šta je sa SAD, glavnom tvrđavom tržišne demokratije? Ne treba se varati. U SAD funkcioniše nepromenljiva vlast. Menja se samo njen vidljivi deo. Snage koje određuju opšti pravac, ostaju neizmenjene, tj. čuva se kontinuitet i naslednost vlasti. Otprilike onako, kako je to bilo v SSSR, gde je bilo utvrđeno da narod bira vlast. Razlika je samo u tome, što je u SAD izborna predstava kvalitetnije osmišljena.
Evropa je, u obliku fašizma, prvi put okusila plodove logičkog razvitka demokratije. Ali to još nije ono najstrašnije. U doglednoj budućnosti izborni sistem će doneti još veće probleme. Očevidna je tendencija sve bržeg smenjivanja vlada. Na primer, 2000. godine Francuska je, pod pritiskom «opšteljudskih progresivnih snaga», skratila predsednički mandat sa sedam, na pet godina. Nakon pet godina, smena vlasti je moguća, a nakon deset, obavezna. Dakle, u idealnom slučaju deset godina, ali šta je za Francusku deset godina? Čak i tih deset godina nije garantovano. Veliki broj grupa, koje pretenduju na vlast, iskoristiće svaki realan ili izmišljeni povod kako bi smenili vladu i zauzeli njeno «toplo mestašce». Politička borba se danas odvija ne po društvenim, već po komercijalnim zakonitostima. Ona je sa sobom donela konkurenciju i iz nje proistekla pravila, karakter i načine delovanja.
U Rusiji, koja svojom površinom premašuje Francusku, situacija je još tužnija — propisana je izmena vlasti na svake četiri godine i na najviše dva mandata. U uslovima nadolazeće energetske krize i problema prenaseljenosti planete, Rusija, svetska riznica sirovina, sa stanovništvom koje polako nestaje, predstavlja suviše privlačan zalogaj. Operacija uništenje te zemlje nalazi se u drugoj fazi. Prvi korak je već učinjen, a to je — uspostavljanje sistema koji za svoj glavni uslov ističe pravilo smenjivanja vlasti. Temelj za «narandžastu revoluciju» je postavljen. Kroz četiri godine smena vlasti je moguća, a kroz osam godina smena vlasti je obavezna. Ako bi u momentu moguće smene i bilo neke šanse za očuvanje kontinuiteta, to takvih šansi u momentu obavezne smene vlasti, ne sme biti.
U takvim uslovima Rusiju ne može održati slabo rukovodstvo. Samo veoma snažno rukovodstvo može upravljati takvom zemljom. Ali potpuna bezidejnost na njenom čelu isključuje mogućnost nastanka prave snage. Poslednja vremena ne obećavaju ništa dobro ni za Francusku, ni za Rusiju. Versaj i Kremlj liče na prolazno dvorište. Ono što sledi je slabljenje i propadanje. Kada nestanu lideri, SAD će «pregaziti» preostale delove sveta kao tenk preko koliba od slame. I nikakva ekonomija neće moći da ih zaštiti.
Ne treba se zavaravati narastajućom ekonomskom snagom nekih zemalja, na primer Kine. SSSR je bila još moćnija, i gde je ona sada? Svetovna priroda Kine sadrži u sebi zrna propasti. Jednom će ta zrna porasti i dovesti do istih razaranja, kao i u SSSR.
Rusija je opasna za SAD ne zbog svoje ekonomije, već u prvom redu, zbog svog potencijala. Danas je to jedina hrišćanska imperija, koja je sačuvala religioznu osnovu. Značaj ovog pitanja kasnije će biti detaljnije razmatran.