Projekat destrukcije 2. deo

Sfera uticaja na svest uvek se smatrala «nasleđem» države. Strancima tu nije bio dozvoljen pristup. Tuđe uplitanje u proces modeliranja svesti smatrao se smrtnom opasnošću za državu. Tuđinac je mogao usmeriti socijalne energije ne u smeru koji je koristan za narod i zemlju, već u smeru koji je koristan njemu. Ubedljiv primer je današnje stanje našeg uma. Nama su pevali američke pesme, čije reči čak nismo ni razumeli. Plesali smo uz njih u diskotekama. Gledali smo akcione junake i erotiku, kojima su nas hranili pod parolom slobode. I nismo postali srećniji. Ali su zato od nas napravili razvratne apolitične potrošače. Većina je posle takve obrade osuđena da ceo život vegetira bez visokog cilja i bez većeg smisla.
Čim je neprijatelj prodro u sferu formiranja svesti našeg naroda, najpre je učinio privlačnim potrošački način života. O svemu što je ometalo taj zadatak, stvarana je negativna slika. Danas se, pod znamenjem slobode, i dalje nastavlja nametanje narodu takvih orijentira kojima se naša energija usmerava protiv nas. U prvom redu neguje se tolerancija ka bilo kojoj kategoriji greha. Sve što nas može intuitivno učiniti opreznima, maskira se u oblik nevine zabave. Krijući se iza priče o ljudskim pravima, odnosno pravima čoveka da radi sve što želi ako to ne nanosi trenutnu štetu, oni od ljudi prave moralne nakaze. Čitaocu će biti zanimljivo da sazna, da se kao najsigurniji pokazatelji dinamike različitih fenomena, koriste indirektni pokazatelji. Na primer, kao pokazatelj zastupljenosti heroina u gradu, služi - broj predoziranja. Broj poziva «hitne pomoći» daje objektivniju sliku od zvaničnih izveštaja. Ako je u grad dospela velika isporuka heroina, njegova cena na tržištu pada, i kao posledica toga, raste broj predoziranih, uključujući i one sa smrtnim ishodom. Na sličan način se, kao indirektan pokazatelj razvoja demokratije, koristi dinamika rasprostranjivanja poroka. Pederastija je prećutno priznata kao najprecizniji pokazatelj stepena demokratije. Međunarodni eksperti u svojim istraživanjima ocenjuju situaciju upravo prema rastu poroka. Sve je logično. Ako su svima zaista data jednaka prava, nosioci poroka dobijaju zakoniti status i propagiraju svoju strast. Propaganda uvećava broj ljudi koji žele da probaju to što se reklamira. Nije bitno šta se reklamira, margarin ili neka ideja. Važno je da se broj ljudi povećava. Isto tako, ako su pobornicima pederastije zaista data ista prava kao ostalima, oni će se truditi da u očima društva opravdaju svoju strast. To se uvek pretvara u propagandu pederastije. U početku se prema njoj neguje tolerantan odnos, zatim pozitivan, a to je neizbežno praćeno porastom pederastije. Ako se broj njenih pobornika ne uvećava, to znači da su njihova prava ograničena, to jest – nema dovoljno demokratije.
Masa ne primećuje poroke ako njihov efekat ne predstavlja trenutnu štetu. Obični ljudi su sposobni da se zaštite samo od onoga što nanosi trenutnu i očiglednu štetu. Masa nije sposobna da uoči prikrivenu štetu, koja će se otkriti u budućnosti. U posledicama koje proizilaze iz pederastije, običan čovek ne može videti trenutnu i očiglednu štetu, pa je nemoćan protiv ovog napada. On ne može da pojmi okvire tog fenomena i zato ne razume da su homoseksualci – jalove ćelije, čije uvećanje preti uništenjem tela. U svakom organizmu, takve ćelije se uništavaju od strane ćelija imunog sistema. Ako je imuni sistem oboleo, prevencija se ne sprovodi, i organizam najpre slabi, a zatim i umire.
Ovo je veoma interesantna tema koja bi zahtevala posebnu studiju, što nam nije u planu. Ali ipak ćemo reći da sama činjenica da neplodne ćelije (pobornici pederastije) postoje, znači da one imaju neku svrhu. Možemo postaviti hipotezu da je njihova suština – da vrše ulogu trenažera. Imuno ćelije se neprekidno bore sa tim ćelijama, održavajući tako svoju borbenu formu, tj. one su neprestano na nekoj vrsti vojne vežbe. Kao rezultat toga, imuni sistem je uvek u formi, a procenat homoseksualaca i drugih devijacija opasnih po zdravlje društva ne prelazi maksimalno dozvoljenu normu.
Čovek o tome nikada ozbiljno ne razmišlja. Obični ljudi gledaju na život iz svog ugla. Ocenjujući događaje prema okvirima i merilima svakodnevnice, oni izvode pogrešne zaključke. Gledajući na porok, koji im se predstavlja u veselom i blistavom obliku, primamljeni njegovim sjajem oni hrle ka novijim još snažnijim doživljajima, kao leptiri na vatru. Na kraju će im vatra spaliti krila i pretvoriti ih u crve koji su sposobni samo da puze. Leteti više nikada neće moći. Oni ne mogu da poveruju u iskrenost visokih namera. Sumnjaju u sve, ničemu ne veruju, i nalaze sreću samo u čulnim zadovoljstvima. Sa ovakvim "vaspitanjem" društvo se pretvara u gomilu nemoćnih pojedinaca. Vojna teorija i praksa dokazuju: jedinica će opstati ako je svaki vojnik spreman da pogine. Jedinica propada, ako svaki vojnik nastoji da preživi. Slično je i u miru, usmerenost samo na ličnu dobrobit, na kraju će sve lišiti lične dobrobiti. To se događalo mnogo puta u istoriji. Tako funkcioniše svet. Gubljenje visokih ideala preobraća se u gubljenje sposobnosti ka objedinjenju, to jest ka izgradnji strukture. Konstrukcija koja je nekada bila harmonična pretvara se u gomilu otpadaka.

Sokrat je u svoje vreme pokazivao da običan čovek ne može dugoročno da prati štetu od novotarija u onoj oblasti, gde se štetni efekti protežu na duži vremenski period. On je govorio da se treba paziti čak i od nove muzike, jer ona može biti opasna po integritet države. Pod izgovorom da se tu ništa zlo ne dešava, kroz način sviranja se prikrada novotarija koja menja usmerenje svesti. Ta novotarija postaje sve jača i polako, nečujno, prihvata se za običaj i počinje da se ispoljava u komunikaciji među ljudima, a zatim s velikom drskošću prelazi na državne zakone i propise, dok konačno ne preokrene sve lične i društvene odnose. Na kraju, sve što je dobro postaje loše, i obratno, ono što je loše – postaje dobro. Najstrašnije je to što niko ništa ne shvata, jer se promene odvijaju brzinom koja se ljudskim merilima ne može zabeležiti.
U rečima Sokrata leži najdublja istina, čiji smisao se može uočiti ako se ne društvo ne ocenjuje po merilima svakodnevice, već državnim i ontološkim merilima. Danas sile mraka, unoseći skoro beznačajne detalje u svakodnevni život, dostižu grandiozne rezultate. Kada bi čovek mogao da vidi sto puta ubrzan proces razaranja nacije, on bi se užasnuo. Ali niko se ne užasava, zato što je brzina razaranja jednaka brzini topljenja lednika, tj. neprimetna.
Niko ne zna ko zadaje pravac, ali pošto pravac postoji, to znači da ga neko zadaje. Taj «neko» je — naš neprijatelj. On se probio do svetinje nad svetinjama — do formiranja svesti našeg naroda. Bolje bi nam bilo da se probio do tajnih nuklearnih objekata.
* * *
Da bi dete došlo na svet potebno je devet meseci. Da bi se formirala svest, potrebno je pokoljenje, a idealno je dva, kada decu vaspitavaju roditelji i sami vaspitavani u novom sistemu. Samo, u takvoj situaciji deci će bajke pričati bake, a ne Volt Dizni. Privremeni rukovodilac na četiri godine čak ni teoretski ne može da postavi zadatke čije izvršavanje zahteva više desetina godina. Za to je sposobna samo trajna vlast. Kada nje nema, modeliranjem svesti bavi se neprijatelj. Gradeći od naših ljudi potrošače, on ubija našu zemlju.
Kada rukovodstvo počne da ocenjuje državne događaje merilima svakodnevice, zemlja se pretvara u nezaštićenu konstrukiju koja se može lako razrušiti. Kao kornjača bez oklopa. Mase, koje teže čulnim zadovoljstvima, ništa ne vide i ne primećuju. Oni plešu, pevaju i idu za «šargarepom». Ispred privremenih rukovodilaca postavljaju obeležja demokratije u vidu «šargarepe». To, što «šargarepa» visi u smeru propasti, nikoga ne uznemirava.
* * *
Analizirajući logiku protivnika, zamislimo se nad strategijom odbrane. Generalna linija odbrane izvodi se iz ciljeva, koji su suprotstavljeni ciljevima neprijatelja. Ako je cilj neprijatelja stalna smena vlasti, na osnovu čega se organizuje razaranje ključnih tačaka oslonca državne strukture, onda je, prema tome, naš opšti cilj kontinuitet vlasti. Sama po sebi stalna vlast sprečava obrazovanje rušilačkih procesa. I samo shvatanje te činjenice čini nas jačim. U krajnjoj meri, znamo da se ne borimo za demagogiju vezanu za mitske slobode i prava. I ne borimo se za mesto na jaslima. Mi se borimo za ustanovljaenje stalne vlasti i za prekid rušilačkih procesa. Stalna vlast je — poslednja tvrđava koja stoji na putu neprijatelju. Njenim padom će biti otvoren put ka uspostavljanju svetske diktature.
Čim ovo shvatimo, sve dolazi na svoje mesto. Od tog trenutka mi znamo, šta želimo. Neprijatelj zna šta on želi. Sve do tog momenta bili smo u neravnopravnoj poziciji: on je video svoj cilj, mi — nismo. Sada shvatamo da predstoji pravi rat. Žele da unište svet. Ali ne energijom mača, niti energijom zrna niti čak atomskom energijom. Žele da nas unište, koristeći društvenu energiju. Evropu, Francusku, Rusiju žele da unište, manipulišući nezadovoljstvom i čulnim željama mase i ambicijama plitko mislećih ljudi koji su sebe proglasili sa elitu ali koji nikada nisu imali ciljeve kojima je određena elita. Da biste shvatili stepen degradacije savremene elite, zamislite scenu, kako su se knezovi i vitezovi prošlih vekova okupili povodom prezentacije novog modela kočija ili povodom otvaranja krčme. Možete li to da zamislite? Naravno, ne. To je prosto smešno. Ali danas je prezentacija savremene kočije (automobila) ili kluba, povod da se okupi «elita». To oni nazivaju «provodom».
Pored svih želja nagizdanih dečaka i devojčica, nemoguće je nazvati elitom one koji teže ka «zlatnim klozetima» (moda, automobili, jahte itd.). Imajući gigantski resurs, oni ne mogu ni doći na pomisao ga primene za nešto što prevazilazi okvire njihove svakodnevnice. Elitu određuju ciljevi, a ne obim potrošnje. Jedni, koji imaju milijarde, zemlje osvajaju. Drugi — kupuju beskorisne igračke isisisavajući radi toga sve sokove društva. Tako se ponašaju gliste. A činjenica, da gliste negovano blistaju, nakićene i bogate, neće dovesti u zabludu misaone ljude.