Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Projekat destrukcije 3. deo
20.01.2010. god.
Glava 5
O zaštiti
Suočavajući se sa opasnošću koja se nadvila, ne možemo sebe zavaravati. Pri trezvenoj proceni situacije uočava se činjenica, da danas nema ni strateškog plana odbrane, ni razumevanja situacije, čak ni snaga koje bi se zamislile tražeći odgovore na mnogobrojna pitanja. Politika «kalif na sat» pretvorila je vlast u čuvara «ključeva od ambara», koji koristi «komoru» resursa saglasno svom misaonom okviru. Drugim rečima - nenamenski. Postoji mali broj intelektualaca koji pravilno ocenjuju probleme sa kojima smo suočeni. Ali pored svog velikog intelekta oni demonstriraju i… veliku impotenciju. Prema svom ponašanju to su oni isti prosti ljudi, koji su samo obdareni većim talentima kojima i trguju. Kome će i za koliko prodati svoje talente, to njih ne zanima i u principu ne može ih ni zanimati, jer to izlazi iz okvira njihovog razmišljanja. Oni žele igračke i zadovoljstva. I to određuje svu logiku njihovog ponašanja.
Uprkos prividnoj bezizlaznosti, Evropa, Francuska, Rusija i druge zemlje i dan danas raspolažu dovoljnim kapacitetima za rešavanje problema. Stvar je u njihovom pravilnom korišćenju. Nisu sve bitke izgubljene, glavne borbe tek predstoje. Kakav će biti njihov rezultat, zavisi od toga, kako se mi danas pokažemo. A «mi» smo — i intelektualci, i vlada, i ljudski resursi, i patriotski nastrojen deo stanovništva, i uopšte svi oni koji shvataju ozbiljnost situacije i koji su spremni na delovanje odgovarajućih razmera.
* * *
Naš cilj je — steći predstavu o strateškoj logici neprijatelja. Najpre ćemo se složiti sa Napoleonovom tvrdnjom da gubi onaj ko se sprema za rat koji je prošao. Da bi pobedili u savremenom ratu, neophodno je zapaziti «odlučujući trenutak», o kome smo govorili u primeru sa šahom. Zato, oslobodimo se od emocija i pokušajmo da se snađemo u ovoj situaciji. Postavimo se na mesto neprijatelja i razmislimo, kako bi se mi ponašali, ako bi želeli da uništimo Francusku, Rusiju, i šire — Evropu i svet. Uništiti ne fizički, već uništiti kao društvo, to jest slomiti i rasturiti tradicionalne društvene konstrukcije, pretvorivši ih u biomasu.
Prvo, što bismo uočili, to je besperspektivnost nasilne varijante (u krajnjem slučaju nju bi uzeli za pomoćnu varijantu). Posle toga zaključili bismo da je optimalna varianta — iskoristiti u svojstvu rušilačke sile energije koje postoje unutar zemlje. Zadatak bi se sveo na pitanje, kako energije Ruskog društva usmeriti protiv Rusije.
Da bi rešili taj zadatak, potrebno je uočiti princip formiranja države. Kako se stvara država? Koncentracijom energija društva u graditeljskom pravcu. Usled čega energije društva počinju da se kreću baš u graditeljskom pravcu? Jasno je da takav celishodan proces ne može otpočeti slučajno, sam od sebe. Za to je potreban mehanizam, koji čovekove prirodne težnje usmerava u graditeljski kolosek. Temeljni princip delovanja tog mehanizma je – težnja ka dobru. Čoveku je svojstveno da teži stanju sreće. Danas se za njeno dostizanje angažuje potrošački sistem. On određuje, da će čovek što više potroši, biti tim više srećniji. Primitivni ljudi zaista nalaze sreću u modnim klubovima, rasuđujući kao žaba iz crtanog filma «palčica»: «Jeli smo, sad možemo na spavanje. Naspavali smo se, sada možemo jesti». Njihova sreća se može svesti na tu jednu rečenicu «jesti-spavati» i nabavku modernih sandala telefonskim putem. Izvan toga za njih nema sreće.
Kretanje energija društva uvek usmerava ona snaga, koja stvara predstavu o dobru. U osvit čovečanstva tu funkciju su vršile vera i tradicija. Tokom vremena ova funkcija je prelazila na prvobitnu državu. Što je društvo više dobijalo oblik države, time je ova funkcija dobijala veći značaj. Država je za svoj glavni zadatak podrazumevala formiranje određenog tipa svesti. Država je uvek određivala orijentire kojima čovek treba da se rukovodi. Uzimala se u obzir priroda čoveka, njegova prirodna težnja ka različitim zadovoljstvima, pod kojima su se podrazumevala ne samo zadovoljstva iz sfere čula, već i zadovoljstvo od plemenitosti, častoljublja, moralnosti. Od ljudi sposobnih da vide zadovoljstvo u višim sferama, formirala se duhovna elita, koja je kretanju mase davala potreban pravac (kasnije će o ovome biti više reči). Teorija ruskog monaha Filoteja «Moskva — Treći Rim» odredila je ponašanje Rusije, koja je od tada sebe počela da smatra za naslednika Vizantije i čuvara hrišćanstva u celom svetu, podrazumevajući pod hrišćanstvom pravoslavlje. Teorija pokajničkog hodočašća kao iskupljujućeg podviga, gde su ljudi svesno sebe osuđivali na oskudicu i smrt, dovela je, na primer, u Francuskoj i šire u Evropi do Krstaških pohoda. Viteški kodeks je bio rasprostranjen među svim narodima zahvaljujući moralnosti koja predstavlja suštinu pojma «vitez». Od XIII veka francuski kraljevi, a kasnije i mnogi evropski, želeli su da budu posvećeni u viteški red. Ključni zadatak države svodio se na svođenje čovekovih želja u potrebnu formu. Ako je glavni zadatak države, formiranje svesti rešen, onda je stvaranje ekonomije ili armije samo posledica koja iz toga proizilazi i pitanje vremena. Svi veliki državnici hrišćanskih zemalja shvatali su smisao države ne u razvitku ekonomije, već u obezbeđivanju uslova, koji doprinose spasenju duše svakog podanika, od seljaka do hercega i kralja. Kada država ne bi to obezbeđivala, ona ne bi imala smisla. Razvitak ekonomije shvatao se kao pomoćno sredstvo, koje doprinosi realizaciji glavnog zadatka.
Konture svesti, koje su određene kao pravilne, podržavane su posredstvom kulture, medija, škola itd. Zapazimo da u prirodi ne postoji zabavna, naučna ili specijalna informacija. To su samo načini serviranja informacije i ništa drugo. Kada je informacija upućena ka svesti, ona ulazi u svest i deluje na njeno oblikovanje. Svaka informacija oblikuje svest, nezavisno od toga, da li stvaralac informacije taj efekat shvata ili ne. Uzgred rečeno, u većini slučajeva – ne shvata. On prosto reprodukuje podsvesne instrukcije, koje su mu svojevremeno sugerisane. Odatle proizilazi da zabavna informacija, u smislu neutralnosti, u prirodi ne postoji. Svaka informacija ima formirajući efekat.
Način na koji nam se dostavlja informacija određuje kakav će biti naš odnos prema njoj. Složena informacija, koja se odnosi na temeljne faktore, nikada se neće dostavljati čoveku putem logike. Bez obzira da li je čovek pametan ili ne, njegova podsvest, na koju će se oslanjati celog života, formira se bez učešća logike. To je jedini način za formiranje utemeljenog pogleda na svet. Čovek ne sme da se razmišlja o glavnim stvarima. On ne sme da razmišlja, da li da pomogne detetu koje plače ili ne. Da li da zaštiti ženu ili ne. Za ključna pitanja on mora razmišljati na način koji ne zahteva logičko obrazloženje. Formiranje osnovnih principa putem logike — je najneefikasniji put. Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga, što logički predatu informaciju obični ljudi teško usvajaju i loše pamte. Jednom kad čovek zaboravi logiku, i informacija će, postavši nerazumljiva, izgubiti svoju snagu. Dok se osećaj nikada ne zaboravlja. Ako je taj osećaj jak, nikakva logika ga neće oboriti. U nekim slučajevima čak ni činjenice ne mogu poljuljati podsvesne obrasce. Neprijemčivost ka logici čini da su prosti ljudi veoma čvrsti u svojim ubeđenjima. To može biti minus ili plus, zavisno od toga, kakvi obrasci se nalaze u svesti čoveka. Danas mi uočavamo minus. Paganski (svetovni) pogled na svet je danas veoma teško poljuljati, tj. praktično nemoguće, zato što su ga prosti ljudi prihvatili srcem a ne svešću.
Svest čoveka funkcioniše tako da će svaku informaciju koja je nerazumljiva, svrstati u besmislice i odbaciti. Probe radi, pokažite nekom prostom čoveku odlomak iz nekog filozofskog dela, i on će ga veoma brzo nazvati besmislicom. Ne zato što ga je razumeo i došao do takvog zaključka, već zato što ga nije razumeo. Sve što čovek ne razume, za njega je besmislica. U nešto što ne razume on može samo da veruje, ali je za to potreban izvor informacije sa odgovarajućim autoritetom.
Zato se složene stvari, po pravilu, uvode ne preko razuma, već preko osećanja kojima se formira podsvest. Glavna informacija se uvek saopštava kradom, zaobilazeći logičku kontrolu. Svi ti efekti i spektakularne scene nisu ništa drugo nego trik čija je namena da skrene pažnju. Dok osoba sedi u čudu, otvorenih usta, njoj se šalju osnovne informacije. Upravo takve trikove koristi mađioničar, odvlačeći pažnju publike da bi izvršio zamenu, manipulaciju, ili neku drugu akciju. Hop, i nešto se pojavilo na sceni, gledaoci su se okrenuli ka tome, a za to vreme mađioničar je izveo trik. Hokus-pokus je gotov.
Čovek nikada neće primetiti informaciju, koja je umetnuta u podsvest. Ali pri rešavanju glavnih pitanja on će se uvek na nju oslanjati. Za svaku grupu stanovništva informacija se šalje na odgovarajući način. Za malu decu — preko crtanih filmova. Oni nisu nevina zabava vašeg mališana, oni u njegovu podsvest usađuju program ponašanja. Slično je i sa starijim grupama. Devojke, će se sigurno, veoma začuditi ako im kažete, da im blistavi žurnali prenose pogled na svet. One su ubeđene da prosto razgledaju modu i čitaju savete o nezi kože i pravljenju frizure. Ali, u suštini one time modeliraju svest. Isto se može reći i za serije, novine, pozorište, šou, «analitičke» emisije, estradu i ostalo. Sve su to instrumenti, pomoću kojih se prilagođava program ponašanje i orijentacije. Ali najčudnije je to, što se sami kreatori mode i serijala još više začude kada shvate kako su lukavi proizvodi koje prave. Znate li zbog čega? Zato što ih prave po automatizmu. Suština je u tome što se čovek u svom stvaralaštvu uvek oslanja na podsvest. Polazna tačka zadaje misaoni pravac. Takvo ponašanje čovek će prihvatiti kao rezultat svog mišljenja. Ako podsvesno prihvatate potrošački pogled na svet, onda će dela vašeg stvaralaštva nositi takvo obeležje. Ali stvaralac se toga nikada neće setiti, njemu će se činiti da je sve to — rezultat njegovog «slobodnog stvaralaštva». Da, slobodnog, ali u strogo određenim okvirima. To objašnjava, zašto su naši dečaci odjednom istovremeno počeli da urezuju na ogradama strane reči, muzičari da sviraju tuđe ritmove, a režiseri da snimaju filmove u duhu Holivuda. Pa dečaci bi sa istim uspehom mogli da urezuju naše reči. Muzičari da sviraju našu muziku. Režiseri da odražavaju naše misli. Mogli bi sve što žele. Sve zavisi od toga, ko je naručilac podsvesne postavke. Danas se, po natpisima na ogradama može zaključiti da naručilac modeliranja svesti nije naša vlada.
Nesvesno je jače od svesnog. Kada bi neko pokušao logički da rasuđuje o nekoj, na primer, ateističkoj informaciji, onda - kao prvo, ateista ne bi bilo, a kao drugo, niko ne bi hteo o tome da sluša. Zbog toga se složena informacija uvek predstavlja u «cool» i zanimljivom obliku. Mase je upijaju i prihvataju za svoj orijentir. Za usvajanje neke informacije nije od značaja da li je ona istinita ili lažna. Ono što je glavno, to je da se ona servira u privlačnom obliku. Zato, kada deci usađuju u podsvest najštetniju teoriju, teoriju evolucije koja predstavlja platformu ateizma, uvode je ne prepričavanjem dosadnih naučnih teorija, već preko interesantnih i uzbudljivih priča i filmova o dinosaurusima koji su živeli pre više miliona godina. Formiranje evolutivnog pogleda na svet indirektno i javno dovodi do formiranja ateističkog mišljenja. Treba zapaziti, da neposredni prenosioci te informacije, na primer, nastavnici, naučnici i ostali, ni sami ne shvataju pravi smisao svog delovanja. U vezi sa ovde pokrenutom temom, svi ti naučnici su takođe deca, koja su se našla u telu odraslog. Da bi opstali i da bi kupovali «igračke», oni su prinuđeni da rade ono za šta im se plaća. Ko devojku vodi na večeru, taj i igra sa njom. Kada bi mogli, oni bi sa zadovoljstvom napustili posao i bavili se «interesantnijim» stvarima. Svako mašta o svom «igralištu», radi koga i živi. Deca-naučnici ozbiljnih izraza lica pričaju učenicima o evoluciji i čovekolikim majmunima. Oni ih nazivaju svojim precima čak ne razmišljajući o čemu govore. Oni prosto veruju u Darvinovu hipotezu, ne opterećujući se razumevanjem. Treba zapaziti da je sam Darvin, govoreći o svojoj teoriji, do kraja života tvrdio da je prva karika evolutivnog lanca prikovana za Božji Presto.
Ako su se već naučnici našli u takvom položaju, šta onda da kažemo za pevače, novinare, režisere, umetnike i ostale delatnike šou-biznisa? Oni uopšte nemaju šanse da uvide svoju ulogu u formirnju svesti. Oni «prosto» pevaju, «prosto» pišu, «prosto» zabavljaju ili zarađuju novac. Kao rezultat svih tih «prosto» -formira se ličnost. Kakva će biti ta ličnost, zavisi od toga sa kakvim se igračkama igrala u detinjstvu, kakve je crtane filmove gledala, šta su joj pevali na koncertima i predavali u školi.
O zaštiti
Suočavajući se sa opasnošću koja se nadvila, ne možemo sebe zavaravati. Pri trezvenoj proceni situacije uočava se činjenica, da danas nema ni strateškog plana odbrane, ni razumevanja situacije, čak ni snaga koje bi se zamislile tražeći odgovore na mnogobrojna pitanja. Politika «kalif na sat» pretvorila je vlast u čuvara «ključeva od ambara», koji koristi «komoru» resursa saglasno svom misaonom okviru. Drugim rečima - nenamenski. Postoji mali broj intelektualaca koji pravilno ocenjuju probleme sa kojima smo suočeni. Ali pored svog velikog intelekta oni demonstriraju i… veliku impotenciju. Prema svom ponašanju to su oni isti prosti ljudi, koji su samo obdareni većim talentima kojima i trguju. Kome će i za koliko prodati svoje talente, to njih ne zanima i u principu ne može ih ni zanimati, jer to izlazi iz okvira njihovog razmišljanja. Oni žele igračke i zadovoljstva. I to određuje svu logiku njihovog ponašanja.
Uprkos prividnoj bezizlaznosti, Evropa, Francuska, Rusija i druge zemlje i dan danas raspolažu dovoljnim kapacitetima za rešavanje problema. Stvar je u njihovom pravilnom korišćenju. Nisu sve bitke izgubljene, glavne borbe tek predstoje. Kakav će biti njihov rezultat, zavisi od toga, kako se mi danas pokažemo. A «mi» smo — i intelektualci, i vlada, i ljudski resursi, i patriotski nastrojen deo stanovništva, i uopšte svi oni koji shvataju ozbiljnost situacije i koji su spremni na delovanje odgovarajućih razmera.
* * *
Naš cilj je — steći predstavu o strateškoj logici neprijatelja. Najpre ćemo se složiti sa Napoleonovom tvrdnjom da gubi onaj ko se sprema za rat koji je prošao. Da bi pobedili u savremenom ratu, neophodno je zapaziti «odlučujući trenutak», o kome smo govorili u primeru sa šahom. Zato, oslobodimo se od emocija i pokušajmo da se snađemo u ovoj situaciji. Postavimo se na mesto neprijatelja i razmislimo, kako bi se mi ponašali, ako bi želeli da uništimo Francusku, Rusiju, i šire — Evropu i svet. Uništiti ne fizički, već uništiti kao društvo, to jest slomiti i rasturiti tradicionalne društvene konstrukcije, pretvorivši ih u biomasu.
Prvo, što bismo uočili, to je besperspektivnost nasilne varijante (u krajnjem slučaju nju bi uzeli za pomoćnu varijantu). Posle toga zaključili bismo da je optimalna varianta — iskoristiti u svojstvu rušilačke sile energije koje postoje unutar zemlje. Zadatak bi se sveo na pitanje, kako energije Ruskog društva usmeriti protiv Rusije.
Da bi rešili taj zadatak, potrebno je uočiti princip formiranja države. Kako se stvara država? Koncentracijom energija društva u graditeljskom pravcu. Usled čega energije društva počinju da se kreću baš u graditeljskom pravcu? Jasno je da takav celishodan proces ne može otpočeti slučajno, sam od sebe. Za to je potreban mehanizam, koji čovekove prirodne težnje usmerava u graditeljski kolosek. Temeljni princip delovanja tog mehanizma je – težnja ka dobru. Čoveku je svojstveno da teži stanju sreće. Danas se za njeno dostizanje angažuje potrošački sistem. On određuje, da će čovek što više potroši, biti tim više srećniji. Primitivni ljudi zaista nalaze sreću u modnim klubovima, rasuđujući kao žaba iz crtanog filma «palčica»: «Jeli smo, sad možemo na spavanje. Naspavali smo se, sada možemo jesti». Njihova sreća se može svesti na tu jednu rečenicu «jesti-spavati» i nabavku modernih sandala telefonskim putem. Izvan toga za njih nema sreće.
Kretanje energija društva uvek usmerava ona snaga, koja stvara predstavu o dobru. U osvit čovečanstva tu funkciju su vršile vera i tradicija. Tokom vremena ova funkcija je prelazila na prvobitnu državu. Što je društvo više dobijalo oblik države, time je ova funkcija dobijala veći značaj. Država je za svoj glavni zadatak podrazumevala formiranje određenog tipa svesti. Država je uvek određivala orijentire kojima čovek treba da se rukovodi. Uzimala se u obzir priroda čoveka, njegova prirodna težnja ka različitim zadovoljstvima, pod kojima su se podrazumevala ne samo zadovoljstva iz sfere čula, već i zadovoljstvo od plemenitosti, častoljublja, moralnosti. Od ljudi sposobnih da vide zadovoljstvo u višim sferama, formirala se duhovna elita, koja je kretanju mase davala potreban pravac (kasnije će o ovome biti više reči). Teorija ruskog monaha Filoteja «Moskva — Treći Rim» odredila je ponašanje Rusije, koja je od tada sebe počela da smatra za naslednika Vizantije i čuvara hrišćanstva u celom svetu, podrazumevajući pod hrišćanstvom pravoslavlje. Teorija pokajničkog hodočašća kao iskupljujućeg podviga, gde su ljudi svesno sebe osuđivali na oskudicu i smrt, dovela je, na primer, u Francuskoj i šire u Evropi do Krstaških pohoda. Viteški kodeks je bio rasprostranjen među svim narodima zahvaljujući moralnosti koja predstavlja suštinu pojma «vitez». Od XIII veka francuski kraljevi, a kasnije i mnogi evropski, želeli su da budu posvećeni u viteški red. Ključni zadatak države svodio se na svođenje čovekovih želja u potrebnu formu. Ako je glavni zadatak države, formiranje svesti rešen, onda je stvaranje ekonomije ili armije samo posledica koja iz toga proizilazi i pitanje vremena. Svi veliki državnici hrišćanskih zemalja shvatali su smisao države ne u razvitku ekonomije, već u obezbeđivanju uslova, koji doprinose spasenju duše svakog podanika, od seljaka do hercega i kralja. Kada država ne bi to obezbeđivala, ona ne bi imala smisla. Razvitak ekonomije shvatao se kao pomoćno sredstvo, koje doprinosi realizaciji glavnog zadatka.
Konture svesti, koje su određene kao pravilne, podržavane su posredstvom kulture, medija, škola itd. Zapazimo da u prirodi ne postoji zabavna, naučna ili specijalna informacija. To su samo načini serviranja informacije i ništa drugo. Kada je informacija upućena ka svesti, ona ulazi u svest i deluje na njeno oblikovanje. Svaka informacija oblikuje svest, nezavisno od toga, da li stvaralac informacije taj efekat shvata ili ne. Uzgred rečeno, u većini slučajeva – ne shvata. On prosto reprodukuje podsvesne instrukcije, koje su mu svojevremeno sugerisane. Odatle proizilazi da zabavna informacija, u smislu neutralnosti, u prirodi ne postoji. Svaka informacija ima formirajući efekat.
Način na koji nam se dostavlja informacija određuje kakav će biti naš odnos prema njoj. Složena informacija, koja se odnosi na temeljne faktore, nikada se neće dostavljati čoveku putem logike. Bez obzira da li je čovek pametan ili ne, njegova podsvest, na koju će se oslanjati celog života, formira se bez učešća logike. To je jedini način za formiranje utemeljenog pogleda na svet. Čovek ne sme da se razmišlja o glavnim stvarima. On ne sme da razmišlja, da li da pomogne detetu koje plače ili ne. Da li da zaštiti ženu ili ne. Za ključna pitanja on mora razmišljati na način koji ne zahteva logičko obrazloženje. Formiranje osnovnih principa putem logike — je najneefikasniji put. Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga, što logički predatu informaciju obični ljudi teško usvajaju i loše pamte. Jednom kad čovek zaboravi logiku, i informacija će, postavši nerazumljiva, izgubiti svoju snagu. Dok se osećaj nikada ne zaboravlja. Ako je taj osećaj jak, nikakva logika ga neće oboriti. U nekim slučajevima čak ni činjenice ne mogu poljuljati podsvesne obrasce. Neprijemčivost ka logici čini da su prosti ljudi veoma čvrsti u svojim ubeđenjima. To može biti minus ili plus, zavisno od toga, kakvi obrasci se nalaze u svesti čoveka. Danas mi uočavamo minus. Paganski (svetovni) pogled na svet je danas veoma teško poljuljati, tj. praktično nemoguće, zato što su ga prosti ljudi prihvatili srcem a ne svešću.
Svest čoveka funkcioniše tako da će svaku informaciju koja je nerazumljiva, svrstati u besmislice i odbaciti. Probe radi, pokažite nekom prostom čoveku odlomak iz nekog filozofskog dela, i on će ga veoma brzo nazvati besmislicom. Ne zato što ga je razumeo i došao do takvog zaključka, već zato što ga nije razumeo. Sve što čovek ne razume, za njega je besmislica. U nešto što ne razume on može samo da veruje, ali je za to potreban izvor informacije sa odgovarajućim autoritetom.
Zato se složene stvari, po pravilu, uvode ne preko razuma, već preko osećanja kojima se formira podsvest. Glavna informacija se uvek saopštava kradom, zaobilazeći logičku kontrolu. Svi ti efekti i spektakularne scene nisu ništa drugo nego trik čija je namena da skrene pažnju. Dok osoba sedi u čudu, otvorenih usta, njoj se šalju osnovne informacije. Upravo takve trikove koristi mađioničar, odvlačeći pažnju publike da bi izvršio zamenu, manipulaciju, ili neku drugu akciju. Hop, i nešto se pojavilo na sceni, gledaoci su se okrenuli ka tome, a za to vreme mađioničar je izveo trik. Hokus-pokus je gotov.
Čovek nikada neće primetiti informaciju, koja je umetnuta u podsvest. Ali pri rešavanju glavnih pitanja on će se uvek na nju oslanjati. Za svaku grupu stanovništva informacija se šalje na odgovarajući način. Za malu decu — preko crtanih filmova. Oni nisu nevina zabava vašeg mališana, oni u njegovu podsvest usađuju program ponašanja. Slično je i sa starijim grupama. Devojke, će se sigurno, veoma začuditi ako im kažete, da im blistavi žurnali prenose pogled na svet. One su ubeđene da prosto razgledaju modu i čitaju savete o nezi kože i pravljenju frizure. Ali, u suštini one time modeliraju svest. Isto se može reći i za serije, novine, pozorište, šou, «analitičke» emisije, estradu i ostalo. Sve su to instrumenti, pomoću kojih se prilagođava program ponašanje i orijentacije. Ali najčudnije je to, što se sami kreatori mode i serijala još više začude kada shvate kako su lukavi proizvodi koje prave. Znate li zbog čega? Zato što ih prave po automatizmu. Suština je u tome što se čovek u svom stvaralaštvu uvek oslanja na podsvest. Polazna tačka zadaje misaoni pravac. Takvo ponašanje čovek će prihvatiti kao rezultat svog mišljenja. Ako podsvesno prihvatate potrošački pogled na svet, onda će dela vašeg stvaralaštva nositi takvo obeležje. Ali stvaralac se toga nikada neće setiti, njemu će se činiti da je sve to — rezultat njegovog «slobodnog stvaralaštva». Da, slobodnog, ali u strogo određenim okvirima. To objašnjava, zašto su naši dečaci odjednom istovremeno počeli da urezuju na ogradama strane reči, muzičari da sviraju tuđe ritmove, a režiseri da snimaju filmove u duhu Holivuda. Pa dečaci bi sa istim uspehom mogli da urezuju naše reči. Muzičari da sviraju našu muziku. Režiseri da odražavaju naše misli. Mogli bi sve što žele. Sve zavisi od toga, ko je naručilac podsvesne postavke. Danas se, po natpisima na ogradama može zaključiti da naručilac modeliranja svesti nije naša vlada.
Nesvesno je jače od svesnog. Kada bi neko pokušao logički da rasuđuje o nekoj, na primer, ateističkoj informaciji, onda - kao prvo, ateista ne bi bilo, a kao drugo, niko ne bi hteo o tome da sluša. Zbog toga se složena informacija uvek predstavlja u «cool» i zanimljivom obliku. Mase je upijaju i prihvataju za svoj orijentir. Za usvajanje neke informacije nije od značaja da li je ona istinita ili lažna. Ono što je glavno, to je da se ona servira u privlačnom obliku. Zato, kada deci usađuju u podsvest najštetniju teoriju, teoriju evolucije koja predstavlja platformu ateizma, uvode je ne prepričavanjem dosadnih naučnih teorija, već preko interesantnih i uzbudljivih priča i filmova o dinosaurusima koji su živeli pre više miliona godina. Formiranje evolutivnog pogleda na svet indirektno i javno dovodi do formiranja ateističkog mišljenja. Treba zapaziti, da neposredni prenosioci te informacije, na primer, nastavnici, naučnici i ostali, ni sami ne shvataju pravi smisao svog delovanja. U vezi sa ovde pokrenutom temom, svi ti naučnici su takođe deca, koja su se našla u telu odraslog. Da bi opstali i da bi kupovali «igračke», oni su prinuđeni da rade ono za šta im se plaća. Ko devojku vodi na večeru, taj i igra sa njom. Kada bi mogli, oni bi sa zadovoljstvom napustili posao i bavili se «interesantnijim» stvarima. Svako mašta o svom «igralištu», radi koga i živi. Deca-naučnici ozbiljnih izraza lica pričaju učenicima o evoluciji i čovekolikim majmunima. Oni ih nazivaju svojim precima čak ne razmišljajući o čemu govore. Oni prosto veruju u Darvinovu hipotezu, ne opterećujući se razumevanjem. Treba zapaziti da je sam Darvin, govoreći o svojoj teoriji, do kraja života tvrdio da je prva karika evolutivnog lanca prikovana za Božji Presto.
Ako su se već naučnici našli u takvom položaju, šta onda da kažemo za pevače, novinare, režisere, umetnike i ostale delatnike šou-biznisa? Oni uopšte nemaju šanse da uvide svoju ulogu u formirnju svesti. Oni «prosto» pevaju, «prosto» pišu, «prosto» zabavljaju ili zarađuju novac. Kao rezultat svih tih «prosto» -formira se ličnost. Kakva će biti ta ličnost, zavisi od toga sa kakvim se igračkama igrala u detinjstvu, kakve je crtane filmove gledala, šta su joj pevali na koncertima i predavali u školi.
- Izvor
- Koщeй Bessmertnый
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
