Пројекат деструкције 3. део

Глава 5
О заштити

Суочавајући се са опасношћу која се надвила, не можемо себе заваравати. При трезвеној процени ситуације уочава се чињеница, да данас нема ни стратешког плана одбране, ни разумевања ситуације, чак ни снага које би се замислиле тражећи одговоре на многобројна питања. Политика «калиф на сат» претворила је власт у чувара «кључева од амбара», који користи «комору» ресурса сагласно свом мисаоном оквиру. Другим речима - ненаменски. Постоји мали број интелектуалаца који правилно оцењују проблеме са којима смо суочени. Али поред свог великог интелекта они демонстрирају и… велику импотенцију. Према свом понашању то су они исти прости људи, који су само обдарени већим талентима којима и тргују. Коме ће и за колико продати своје таленте, то њих не занима и у принципу не може их ни занимати, јер то излази из оквира њиховог размишљања. Они желе играчке и задовољства. И то одређује сву логику њиховог понашања.
Упркос привидној безизлазности, Европа, Француска, Русија и друге земље и дан данас располажу довољним капацитетима за решавање проблема. Ствар је у њиховом правилном коришћењу. Нису све битке изгубљене, главне борбе тек предстоје. Какав ће бити њихов резултат, зависи од тога, како се ми данас покажемо. А «ми» смо — и интелектуалци, и влада, и људски ресурси, и патриотски настројен део становништва, и уопште сви они који схватају озбиљност ситуације и који су спремни на деловање одговарајућих размера.
* * *
Наш циљ је — стећи представу о стратешкој логици непријатеља. Најпре ћемо се сложити са Наполеоновом тврдњом да губи онај ко се спрема за рат који је прошао. Да би победили у савременом рату, неопходно је запазити «одлучујући тренутак», о коме смо говорили у примеру са шахом. Зато, ослободимо се од емоција и покушајмо да се снађемо у овој ситуацији. Поставимо се на место непријатеља и размислимо, како би се ми понашали, ако би желели да уништимо Француску, Русију, и шире — Европу и свет. Уништити не физички, већ уништити као друштво, то јест сломити и растурити традиционалне друштвене конструкције, претворивши их у биомасу.
Прво, што бисмо уочили, то је бесперспективност насилне варијанте (у крајњем случају њу би узели за помоћну варијанту). После тога закључили бисмо да је оптимална варианта — искористити у својству рушилачке силе енергије које постоје унутар земље. Задатак би се свео на питање, како енергије Руског друштва усмерити против Русије.
Да би решили тај задатак, потребно је уочити принцип формирања државе. Како се ствара држава? Концентрацијом енергија друштва у градитељском правцу. Услед чега енергије друштва почињу да се крећу баш у градитељском правцу? Јасно је да такав целисходан процес не може отпочети случајно, сам од себе. За то је потребан механизам, који човекове природне тежње усмерава у градитељски колосек. Темељни принцип деловања тог механизма је – тежња ка добру. Човеку је својствено да тежи стању среће. Данас се за њено достизање ангажује потрошачки систем. Он одређује, да ће човек што више потроши, бити тим више срећнији. Примитивни људи заиста налазе срећу у модним клубовима, расуђујући као жаба из цртаног филма «палчица»: «Јели смо, сад можемо на спавање. Наспавали смо се, сада можемо јести». Њихова срећа се може свести на ту једну реченицу «јести-спавати» и набавку модерних сандала телефонским путем. Изван тога за њих нема среће.
Кретање енергија друштва увек усмерава она снага, која ствара представу о добру. У освит човечанства ту функцију су вршиле вера и традиција. Током времена ова функција је прелазила на првобитну државу. Што је друштво више добијало облик државе, тиме је ова функција добијала већи значај. Држава је за свој главни задатак подразумевала формирање одређеног типа свести. Држава је увек одређивала оријентире којима човек треба да се руководи. Узимала се у обзир природа човека, његова природна тежња ка различитим задовољствима, под којима су се подразумевала не само задовољства из сфере чула, већ и задовољство од племенитости, частољубља, моралности. Од људи способних да виде задовољство у вишим сферама, формирала се духовна елита, која је кретању масе давала потребан правац (касније ће о овоме бити више речи). Теорија руског монаха Филотеја «Москва — Трећи Рим» одредила је понашање Русије, која је од тада себе почела да сматра за наследника Византије и чувара хришћанства у целом свету, подразумевајући под хришћанством православље. Теорија покајничког ходочашћа као искупљујућег подвига, где су људи свесно себе осуђивали на оскудицу и смрт, довела је, на пример, у Француској и шире у Европи до Крсташких похода. Витешки кодекс је био распрострањен међу свим народима захваљујући моралности која представља суштину појма «витез». Од XIII века француски краљеви, а касније и многи европски, желели су да буду посвећени у витешки ред. Кључни задатак државе сводио се на свођење човекових жеља у потребну форму. Ако је главни задатак државе, формирање свести решен, онда је стварање економије или армије само последица која из тога произилази и питање времена. Сви велики државници хришћанских земаља схватали су смисао државе не у развитку економије, већ у обезбеђивању услова, који доприносе спасењу душе сваког поданика, од сељака до херцега и краља. Када држава не би то обезбеђивала, она не би имала смисла. Развитак економије схватао се као помоћно средство, које доприноси реализацији главног задатка.
Контуре свести, које су одређене као правилне, подржаване су посредством културе, медија, школа итд. Запазимо да у природи не постоји забавна, научна или специјална информација. То су само начини сервирања информације и ништа друго. Када је информација упућена ка свести, она улази у свест и делује на њено обликовање. Свака информација обликује свест, независно од тога, да ли стваралац информације тај ефекат схвата или не. Узгред речено, у већини случајева – не схвата. Он просто репродукује подсвесне инструкције, које су му својевремено сугерисане. Одатле произилази да забавна информација, у смислу неутралности, у природи не постоји. Свака информација има формирајући ефекат.
Начин на који нам се доставља информација одређује какав ће бити наш однос према њој. Сложена информација, која се односи на темељне факторе, никада се неће достављати човеку путем логике. Без обзира да ли је човек паметан или не, његова подсвест, на коју ће се ослањати целог живота, формира се без учешћа логике. То је једини начин за формирање утемељеног погледа на свет. Човек не сме да се размишља о главним стварима. Он не сме да размишља, да ли да помогне детету које плаче или не. Да ли да заштити жену или не. За кључна питања он мора размишљати на начин који не захтева логичко образложење. Формирање основних принципа путем логике — је најнеефикаснији пут. Ако ни због чега другог оно због тога, што логички предату информацију обични људи тешко усвајају и лоше памте. Једном кад човек заборави логику, и информација ће, поставши неразумљива, изгубити своју снагу. Док се осећај никада не заборавља. Ако је тај осећај јак, никаква логика га неће оборити. У неким случајевима чак ни чињенице не могу пољуљати подсвесне обрасце. Непријемчивост ка логици чини да су прости људи веома чврсти у својим убеђењима. То може бити минус или плус, зависно од тога, какви обрасци се налазе у свести човека. Данас ми уочавамо минус. Пагански (световни) поглед на свет је данас веома тешко пољуљати, тј. практично немогуће, зато што су га прости људи прихватили срцем а не свешћу.
Свест човека функционише тако да ће сваку информацију која је неразумљива, сврстати у бесмислице и одбацити. Пробе ради, покажите неком простом човеку одломак из неког филозофског дела, и он ће га веома брзо назвати бесмислицом. Не зато што га је разумео и дошао до таквог закључка, већ зато што га није разумео. Све што човек не разуме, за њега је бесмислица. У нешто што не разуме он може само да верује, али је за то потребан извор информације са одговарајућим ауторитетом.
Зато се сложене ствари, по правилу, уводе не преко разумa, већ преко осећања којима се формира подсвест. Главнa информацијa се увек саопштава крадом, заобилазећи логичку контролу. Сви ти ефекти и спектакуларне сцене нису ништа друго него трик чија је намена да скрене пажњу. Док особа седи у чуду, отворених уста, њој се шаљу основне информације. Управо такве трикове користи мађионичар, одвлачећи пажњу публике да би извршио замену, манипулацију, или неку другу акцију. Хоп, и нешто се појавило на сцени, гледаоци су се окренули ка томе, а за то време мађионичар је извео трик. Хокус-покус је готов.
Човек никада неће приметити информацију, која је уметнута у подсвест. Али при решавању главних питања он ће се увек на њу ослањати. За сваку групу становништва информација се шаље на одговарајући начин. За малу децу — преко цртаних филмова. Они нису невина забава вашег малишана, они у његову подсвест усађују програм понашања. Слично је и са старијим групама. Девојке, ће се сигурно, веома зачудити ако им кажете, да им блистави журнали преносе поглед на свет. Оне су убеђене да просто разгледају моду и читају савете о нези коже и прављењу фризуре. Али, у суштини оне тиме моделирају свест. Исто се може рећи и за серије, новине, позориште, шоу, «аналитичке» емисије, естраду и остало. Све су то инструменти, помоћу којих се прилагођава програм понашање и оријентације. Али најчудније је то, што се сами креатори моде и серијала још више зачуде када схвате како су лукави производи које праве. Знате ли због чега? Зато што их праве по аутоматизму. Суштина је у томе што се човек у свом стваралаштву увек ослања на подсвест. Полазна тачка задаје мисаони правац. Такво понашање човек ће прихватити као резултат свог мишљења. Ако подсвесно прихватате потрошачки поглед на свет, онда ће дела вашег стваралаштва носити такво обележје. Али стваралац се тога никада неће сетити, њему ће се чинити да је све то — резултат његовог «слободног стваралаштва». Да, слободног, али у строго одређеним оквирима. То објашњава, зашто су наши дечаци одједном истовремено почели да урезују на оградама стране речи, музичари да свирају туђе ритмове, а режисери да снимају филмове у духу Холивуда. Па дечаци би са истим успехом могли да урезују наше речи. Музичари да свирају нашу музику. Режисери да одражавају наше мисли. Могли би све што желе. Све зависи од тога, ко је наручилац подсвесне поставке. Данас се, по натписима на оградама може закључити да наручилац моделирања свести није наша влада.
Несвесно је јаче од свесног. Када би неко покушао логички да расуђује о некој, на пример, атеистичкој информацији, онда - као прво, атеиста не би било, a као друго, нико не би хтео о томе да слуша. Због тога се сложена информација увек представља у «cool» и занимљивом облику. Масе је упијају и прихватају за свој оријентир. За усвајање неке информације није од значаја да ли је она истинита или лажна. Оно што је главно, то је да се она сервира у привлачном облику. Зато, када деци усађују у подсвест најштетнију теорију, теорију еволуције која представља платформу атеизма, уводе је не препричавањем досадних научних теорија, већ преко интересантних и узбудљивих прича и филмова о диносаурусима који су живели пре више милиона година. Формирање еволутивног погледа на свет индиректно и јавно доводи до формирања атеистичког мишљења. Треба запазити, да непосредни преносиоци те информације, на пример, наставници, научници и остали, ни сами не схватају прави смисао свог деловања. У вези са овде покренутом темом, сви ти научници су такође деца, која су се нашла у телу одраслог. Да би опстали и да би куповали «играчке», они су принуђени да раде оно за шта им се плаћа. Ко девојку води на вечеру, тај и игра са њом. Када би могли, они би са задовољством напустили посао и бавили се «интересантнијим» стварима. Свако машта о свом «игралишту», ради кога и живи. Деца-научници озбиљних израза лица причају ученицима о еволуцији и човеколиким мајмунима. Они их називају својим прецима чак не размишљајући о чему говоре. Они просто верују у Дарвинову хипотезу, не оптерећујући се разумевањем. Треба запазити да је сам Дарвин, говорећи о својој теорији, до краја живота тврдио да је прва карика еволутивног ланца прикована за Божји Престо.
Ако су се већ научници нашли у таквом положају, шта онда да кажемо за певаче, новинаре, режисере, уметнике и остале делатнике шоу-бизниса? Они уопште немају шансе да увиде своју улогу у формирњу свести. Они «просто» певају, «просто» пишу, «просто» забављају или зарађују новац. Као резултат свих тих «просто» -формира се личност. Каква ће бити та личност, зависи од тога са каквим се играчкама играла у детињству, какве је цртане филмове гледала, шта су јој певали на концертима и предавали у школи.