Пројекат деструкције 4. део

Велики смисао

Да би се обухватила покренута тема, неопходно је напустити схватање човека као самосталног субјекта, и посматрати га у систему човек—васиона. Треба разумети да човек није изолована честица, већ део џиновског космоса, који се у својим основним поступцима ослања на нешто целовито што превазилази оквире свакодневног живота.
Како људи вреднују свој живот? Једни сматрају да је живот, попут неке случајне физичко-хемијске реакције, краткорочна појава, резултат грешке, игре случаја и еволуције. Они су убеђени да када се живот једном заврши, завршава се заувек. Своје постојање они посматрају као привремени боравку у хотелској соби, коју ће морати једном да напусте. Умрети, за њих значи отићи у ништавило, испарити, остављајући иза себе шаку праха.
Други сматрају да је живот бесконачна појава. За њих је то кућа у којој ће се увек налазити. Они верују да смрти нема, да постоји само прелазак из једног стања у друго, уз очување свих црта личности. Мењају се облици живота, али његова суштина је непроменљива и вечна, и ми ћемо као личности, живети вечно.
Наша природа је таква да се на привременом месту боравка понашамо на један начин, а на трајном месту боравка, на другачији начин. Краткoрочно поседовање нечега активира у човеку пљачкашко-егоистична начела, оријентисана на тренутну корист. Човек таквих начела не брине за то што све што му припада има случајан и привремени карактер. Девиза таквог односа је: «после мене потоп». Трајно поседовање нечега буди у сваком човеку осећање домаћина. Од нашег схватања живота зависи како ћемо живети. Однос према свакој вредности одређује се одговором на питање: да ли ми је ова вредност дата на трајно коришћење или ми је случајно припала на привремену употребу? Овим одговором одређује се и однос према главној вредности - животу.
Дотакнута тема налази се у области метафизике, коју већина схвата подсвесно, не утерујући је у круте логичке оквире. Произилази следеће: ако има Бога, значи наш живот је вечан, и однос према животу је један, а ако Бога нема, значи наш живот је привремен, и однос према њему је другачији. Ако у овом животу човек себе сматра за случајног госта који је случајно настао из небића и који је осуђен да нестане у небићу, онда се успоставља једна врста логике. Ако човек себе схвата домаћином живота, који намерава да живи бесконачно, онда се успоставља друга врста логике. Ко смо ми: случајни гости или домаћини? Одговор лежи у области вере. Једни верују да Бога има. Други верују да Бога нема. Из овога се формира смисао живота. Смисао постоји код свакога, чак и ако се над тим никада нисмо замислили. Он се формира из два начина схватања живота.
Први начин: сматрати да је наше постојање случајна и привремена појава. Онда следи да је живот исти процес као и сагоревање шибице. У нашем случају то је процес који се одвија сам од себе и има највиши смисао. Произилази да је смисао живота — узети од живота што је могуће више, извући максималну корист од привремено наслеђеног богатства. Свако ограничавање страсти испада бесмислено. Испољавање доброте, морала и правичности који ограничавају испуњавање животних задовољстава је противречно тој логици. Са те тачке гледишта, сва средства која доприносе постизању задовољства су добра и исправна уколико помажу да се реализује смисао живота. Нема добрих и лоших поступака, постоје само корисни и некорисни. И најстрашнији грех престаје бити то, ако испуњава живот задовољством. Дакле, директан закључак је — ради шта хоћеш, не дозволи себи да увенеш, узми од живота све, и друге пароле потрошачке цивилизације.
Понашање човека зависи од нивоа његових животних циљева. Ако они превазилазе оквире овог света — понашање је једно. Ако су у оквирима овог света — понашање је друго.
Читалац има право да се успротиви јер је, тобоже, човека могуће приморати да се одрекне лоших поступака, ако би му они били некорисни, на пример, из страха од казне. Да, ово се слаже са изнетом логиком. Он вас неће пљачкати, ако постоји ризик да буде ухваћен. А ако се никада не сазна за то, шта онда? Шта ће приморати овог логично поступајућег човека да се одрекне свог задовољства? Можда мислите, да ће туђа патња пробудити његову савест, и да ће се човек, чији је смисао живота «узми од живота све», одрећи од свог задовољства? А зашто? Покушајте да то логички објасните, не користећи појмове «част и савест». Зашто би се он, имајући могућност избора, требао одрећи од онога што је «добро» и дати предност ономе што «није добро»? Ако нема свемогуће Силе, која све зна и види, ако је мој живот случајност од кога се сваког момента могу растати, какав је смисао у одрицању од задовољстава? Никакав! Треба само испоштовати један једини услов — да људи не сазнају за извршен преступ. Главни задатак се своди на сакривање оних поступака, за које је запрећено казнама. Одбијање безбедно остваривог задовољства прихвата се за особењаштво, глупост, идиотизам. Можеш безбедно да крадеш, и не крадеш? Па ти си будала…
Од ове неумољиве логике не може се никуда побећи. Она слама традиционалне представе о нормама људског понашања. Испоставља се да је поштење — одлика глупости, а непоштење — резултат памети. Зато су људи, који свој живот схватају као привремену и случајно наслеђену вредност осуђени на живот потрошача. Главне вредности неизбежно постају чулна задовољства, чијим јурењем друштво ступа на разбојнички пут, разједајући само себе. Још је Аристотел говорио да ће друштво, које на штету морала тежи за привредном и војном моћи, ту нагомилану моћ одједном окренути против себе.
Други начин схватања живота настаје из убеђења да је човек творевина тајанственог и несхватљивог Највишег Бића — Бога. Бог му је дао вечно постојање. Једном започевши живот, човек ће живети вечно. Мењаће се облици живота и после биолошког почеће други живот, уз очување свих особина личности. Јер је душа бесмртна. Како ће живети у том небиолошком животу, зависи од самог човека. Бог каже да ако човек почне да живи по заповестима (у световној варијанти — по савести), онда ће, по завршетку земаљског живота, добити као награду вечни живот у блаженству. Ако човек буде нарушавао Богом дата правила, сустићи ће га вечна казна. При таквом гледишту, живот се схвата као задатак, кога треба решити. За правилно решење очекује нас награда. За неправилно — казна. Сваки човек располаже талентима који су неопходни за решавање тог задатка. Интересантно је запазити да нас присуство талената не приближава ка решењу. Праља са својим јединим талентом, која целог свог живота поштено пере рубље, може задобити рај. Најдаровитији владар и војсковођа који је освојио читав свет и сва његова блага, може се наћи у паклу. Рачун се своди на крају. (Руска изрека: «Пилићи се у јесен броје...»)
Човек, као слободно биће, бира бољу варијанту. Схватајући да је живот вечан, он ће наћи смисао у поштовању моралних принципа, који нису изведени из личне користи, већ из Божјих заповести. Чак и ако је то потпуно неповољно са гледишта тренутне користи, он ће свеједно живети по савести, јер се његова логика простире даље од логике тренутка. Он схвата да је цео његов живот пред Творцем као на длану. Ништа се не може сакрити, и казна за преступ је неизбежна. Бог види све.
Из наведеног разматрања произилази закључак који је потпуно супротан од преходног: ако поштене очекује велика награда на небу, значи поштење је одлика памети. Непоштено понашање схвата се као одлика глупости, некарактера и ограничености, јер човек, ради онога што је тренутно и пролазно, не само да се одриче од непролазне вредности - блаженства раја, него још и себе осуђује на мучење.
Уверени смо да човек увек ради оно што је логично. Риба тражи где је дубље, човек где је боље. Али у коју ће нас страну одвести логика, зависи од тога који смо ослонац изабрали. Постоје само два: постојање и непостојање Бога. Наше знање никада неће моћи поуздано да докаже да ли има Бога или Га нема. Можемо веровати у постојање Бога, можемо веровати у Његово непостојање, али и у једном и у другом случају, ми ћемо ВЕРОВАТИ. Ми то никада не можемо ЗНАТИ. Сва наша знања у односу на онога ко је Апсолутан су мања него што је кашика воде у односу на океан. Глупо је, после детаљног испитивања пуне кашике воде захваћене из океана, објавити да у океану нема китова. Још је глупље на основу наших знања објавити да у васиони Бога нема. Тобоже, Гагарин је у космос летео и тамо није видео Бога. Запамтите ову чињеницу. Касније ћемо је детаљније разматрати, када пређемо на метафизичке компоненте наших циљева.
Ослањајући се на различите полазне тачке, добијамо различита мерила помоћу којих одређујемо шта је добро а шта лоше. Човек никад неће жртвовати вишу вредност ради ниже. У време пожара најпре се спашава оно што је највредније. А никада обрнуто. Реците ми шта је за вас највредније и можемо предвидети ваше понашање у случају пожара.
Шта је за вас највећа вредност — вечна душа или привремени живот? Од одговора на ово питање зависе сви човекови поступци. Ово се најбоље могло видети на «Титанику» који тоне, где је свако спасавао своју највећу вредност. За једне је то била душа и спасавајући своју душу, они су уступали места у спасилачким чамцима женама и деци. За друге је највећа вредност био живот и они су, гурајући жене и децу, спасавали своју кожу. И једни и други су радили оно што је логично. Само, логика једних је имала различиту полазну тачку од логике других.
Ако човек ради насупрот логици, значи он је сишао с ума. Ништа неће приморати човека да искрено тежи ка оним поступцима који су са његове тачке гледишта нелогични. Баш зато је, на пример, немогуће победити корупцију. Малограђанин-атеиста не иде на посао да би спасавао душу кроз служење друштву, већ зато да би зарадио новац. То не значи да је он лош чиновник. То само говори да је он малограђанин који није способан да мисли у категоријама које превазилазе личну тренутну корист. Његов циљ је — новац или ресурси друге врсте. Када је пред избором да ли да уради оно што је штетно по друштво и да за то добије мито, или да се одрекне од новца ради добробити друштва, он ће и подсвесно и свесно тежити ка циљу ради кога је и дошао на ту дужност.
Другим речима, он ће радити оно што је њему логично. Ништа га не може натерати да ради супротно. Страх пред казном неће изменити његову тежњу ка циљу. Чиновник ће тражити начин за достизање циља, јер је то у складу са његовом логиком. Нелогичне, то јест бесциљне ствари неће радити ни један човек. Корупција је неуништива зато што су њени корени — у мишљењу малог човека, којим су условљене све његове тежње