Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Projekat destrukcije 4. deo
20.01.2010. god.
Veliki smisao
Da bi se obuhvatila pokrenuta tema, neophodno je napustiti shvatanje čoveka kao samostalnog subjekta, i posmatrati ga u sistemu čovek—vasiona. Treba razumeti da čovek nije izolovana čestica, već deo džinovskog kosmosa, koji se u svojim osnovnim postupcima oslanja na nešto celovito što prevazilazi okvire svakodnevnog života.
Kako ljudi vrednuju svoj život? Jedni smatraju da je život, poput neke slučajne fizičko-hemijske reakcije, kratkoročna pojava, rezultat greške, igre slučaja i evolucije. Oni su ubeđeni da kada se život jednom završi, završava se zauvek. Svoje postojanje oni posmatraju kao privremeni boravku u hotelskoj sobi, koju će morati jednom da napuste. Umreti, za njih znači otići u ništavilo, ispariti, ostavljajući iza sebe šaku praha.
Drugi smatraju da je život beskonačna pojava. Za njih je to kuća u kojoj će se uvek nalaziti. Oni veruju da smrti nema, da postoji samo prelazak iz jednog stanja u drugo, uz očuvanje svih crta ličnosti. Menjaju se oblici života, ali njegova suština je nepromenljiva i večna, i mi ćemo kao ličnosti, živeti večno.
Naša priroda je takva da se na privremenom mestu boravka ponašamo na jedan način, a na trajnom mestu boravka, na drugačiji način. Kratkoročno posedovanje nečega aktivira u čoveku pljačkaško-egoistična načela, orijentisana na trenutnu korist. Čovek takvih načela ne brine za to što sve što mu pripada ima slučajan i privremeni karakter. Deviza takvog odnosa je: «posle mene potop». Trajno posedovanje nečega budi u svakom čoveku osećanje domaćina. Od našeg shvatanja života zavisi kako ćemo živeti. Odnos prema svakoj vrednosti određuje se odgovorom na pitanje: da li mi je ova vrednost data na trajno korišćenje ili mi je slučajno pripala na privremenu upotrebu? Ovim odgovorom određuje se i odnos prema glavnoj vrednosti - životu.
Dotaknuta tema nalazi se u oblasti metafizike, koju većina shvata podsvesno, ne uterujući je u krute logičke okvire. Proizilazi sledeće: ako ima Boga, znači naš život je večan, i odnos prema životu je jedan, a ako Boga nema, znači naš život je privremen, i odnos prema njemu je drugačiji. Ako u ovom životu čovek sebe smatra za slučajnog gosta koji je slučajno nastao iz nebića i koji je osuđen da nestane u nebiću, onda se uspostavlja jedna vrsta logike. Ako čovek sebe shvata domaćinom života, koji namerava da živi beskonačno, onda se uspostavlja druga vrsta logike. Ko smo mi: slučajni gosti ili domaćini? Odgovor leži u oblasti vere. Jedni veruju da Boga ima. Drugi veruju da Boga nema. Iz ovoga se formira smisao života. Smisao postoji kod svakoga, čak i ako se nad tim nikada nismo zamislili. On se formira iz dva načina shvatanja života.
Prvi način: smatrati da je naše postojanje slučajna i privremena pojava. Onda sledi da je život isti proces kao i sagorevanje šibice. U našem slučaju to je proces koji se odvija sam od sebe i ima najviši smisao. Proizilazi da je smisao života — uzeti od života što je moguće više, izvući maksimalnu korist od privremeno nasleđenog bogatstva. Svako ograničavanje strasti ispada besmisleno. Ispoljavanje dobrote, morala i pravičnosti koji ograničavaju ispunjavanje životnih zadovoljstava je protivrečno toj logici. Sa te tačke gledišta, sva sredstva koja doprinose postizanju zadovoljstva su dobra i ispravna ukoliko pomažu da se realizuje smisao života. Nema dobrih i loših postupaka, postoje samo korisni i nekorisni. I najstrašniji greh prestaje biti to, ako ispunjava život zadovoljstvom. Dakle, direktan zaključak je — radi šta hoćeš, ne dozvoli sebi da uveneš, uzmi od života sve, i druge parole potrošačke civilizacije.
Ponašanje čoveka zavisi od nivoa njegovih životnih ciljeva. Ako oni prevazilaze okvire ovog sveta — ponašanje je jedno. Ako su u okvirima ovog sveta — ponašanje je drugo.
Čitalac ima pravo da se usprotivi jer je, tobože, čoveka moguće primorati da se odrekne loših postupaka, ako bi mu oni bili nekorisni, na primer, iz straha od kazne. Da, ovo se slaže sa iznetom logikom. On vas neće pljačkati, ako postoji rizik da bude uhvaćen. A ako se nikada ne sazna za to, šta onda? Šta će primorati ovog logično postupajućeg čoveka da se odrekne svog zadovoljstva? Možda mislite, da će tuđa patnja probuditi njegovu savest, i da će se čovek, čiji je smisao života «uzmi od života sve», odreći od svog zadovoljstva? A zašto? Pokušajte da to logički objasnite, ne koristeći pojmove «čast i savest». Zašto bi se on, imajući mogućnost izbora, trebao odreći od onoga što je «dobro» i dati prednost onome što «nije dobro»? Ako nema svemoguće Sile, koja sve zna i vidi, ako je moj život slučajnost od koga se svakog momenta mogu rastati, kakav je smisao u odricanju od zadovoljstava? Nikakav! Treba samo ispoštovati jedan jedini uslov — da ljudi ne saznaju za izvršen prestup. Glavni zadatak se svodi na sakrivanje onih postupaka, za koje je zaprećeno kaznama. Odbijanje bezbedno ostvarivog zadovoljstva prihvata se za osobenjaštvo, glupost, idiotizam. Možeš bezbedno da kradeš, i ne kradeš? Pa ti si budala…
Od ove neumoljive logike ne može se nikuda pobeći. Ona slama tradicionalne predstave o normama ljudskog ponašanja. Ispostavlja se da je poštenje — odlika gluposti, a nepoštenje — rezultat pameti. Zato su ljudi, koji svoj život shvataju kao privremenu i slučajno nasleđenu vrednost osuđeni na život potrošača. Glavne vrednosti neizbežno postaju čulna zadovoljstva, čijim jurenjem društvo stupa na razbojnički put, razjedajući samo sebe. Još je Aristotel govorio da će društvo, koje na štetu morala teži za privrednom i vojnom moći, tu nagomilanu moć odjednom okrenuti protiv sebe.
Drugi način shvatanja života nastaje iz ubeđenja da je čovek tvorevina tajanstvenog i neshvatljivog Najvišeg Bića — Boga. Bog mu je dao večno postojanje. Jednom započevši život, čovek će živeti večno. Menjaće se oblici života i posle biološkog počeće drugi život, uz očuvanje svih osobina ličnosti. Jer je duša besmrtna. Kako će živeti u tom nebiološkom životu, zavisi od samog čoveka. Bog kaže da ako čovek počne da živi po zapovestima (u svetovnoj varijanti — po savesti), onda će, po završetku zemaljskog života, dobiti kao nagradu večni život u blaženstvu. Ako čovek bude narušavao Bogom data pravila, sustići će ga večna kazna. Pri takvom gledištu, život se shvata kao zadatak, koga treba rešiti. Za pravilno rešenje očekuje nas nagrada. Za nepravilno — kazna. Svaki čovek raspolaže talentima koji su neophodni za rešavanje tog zadatka. Interesantno je zapaziti da nas prisustvo talenata ne približava ka rešenju. Pralja sa svojim jedinim talentom, koja celog svog života pošteno pere rublje, može zadobiti raj. Najdarovitiji vladar i vojskovođa koji je osvojio čitav svet i sva njegova blaga, može se naći u paklu. Račun se svodi na kraju. (Ruska izreka: «Pilići se u jesen broje...»)
Čovek, kao slobodno biće, bira bolju varijantu. Shvatajući da je život večan, on će naći smisao u poštovanju moralnih principa, koji nisu izvedeni iz lične koristi, već iz Božjih zapovesti. Čak i ako je to potpuno nepovoljno sa gledišta trenutne koristi, on će svejedno živeti po savesti, jer se njegova logika prostire dalje od logike trenutka. On shvata da je ceo njegov život pred Tvorcem kao na dlanu. Ništa se ne može sakriti, i kazna za prestup je neizbežna. Bog vidi sve.
Iz navedenog razmatranja proizilazi zaključak koji je potpuno suprotan od prehodnog: ako poštene očekuje velika nagrada na nebu, znači poštenje je odlika pameti. Nepošteno ponašanje shvata se kao odlika gluposti, nekaraktera i ograničenosti, jer čovek, radi onoga što je trenutno i prolazno, ne samo da se odriče od neprolazne vrednosti - blaženstva raja, nego još i sebe osuđuje na mučenje.
Uvereni smo da čovek uvek radi ono što je logično. Riba traži gde je dublje, čovek gde je bolje. Ali u koju će nas stranu odvesti logika, zavisi od toga koji smo oslonac izabrali. Postoje samo dva: postojanje i nepostojanje Boga. Naše znanje nikada neće moći pouzdano da dokaže da li ima Boga ili Ga nema. Možemo verovati u postojanje Boga, možemo verovati u Njegovo nepostojanje, ali i u jednom i u drugom slučaju, mi ćemo VEROVATI. Mi to nikada ne možemo ZNATI. Sva naša znanja u odnosu na onoga ko je Apsolutan su manja nego što je kašika vode u odnosu na okean. Glupo je, posle detaljnog ispitivanja pune kašike vode zahvaćene iz okeana, objaviti da u okeanu nema kitova. Još je gluplje na osnovu naših znanja objaviti da u vasioni Boga nema. Tobože, Gagarin je u kosmos leteo i tamo nije video Boga. Zapamtite ovu činjenicu. Kasnije ćemo je detaljnije razmatrati, kada pređemo na metafizičke komponente naših ciljeva.
Oslanjajući se na različite polazne tačke, dobijamo različita merila pomoću kojih određujemo šta je dobro a šta loše. Čovek nikad neće žrtvovati višu vrednost radi niže. U vreme požara najpre se spašava ono što je najvrednije. A nikada obrnuto. Recite mi šta je za vas najvrednije i možemo predvideti vaše ponašanje u slučaju požara.
Šta je za vas najveća vrednost — večna duša ili privremeni život? Od odgovora na ovo pitanje zavise svi čovekovi postupci. Ovo se najbolje moglo videti na «Titaniku» koji tone, gde je svako spasavao svoju najveću vrednost. Za jedne je to bila duša i spasavajući svoju dušu, oni su ustupali mesta u spasilačkim čamcima ženama i deci. Za druge je najveća vrednost bio život i oni su, gurajući žene i decu, spasavali svoju kožu. I jedni i drugi su radili ono što je logično. Samo, logika jednih je imala različitu polaznu tačku od logike drugih.
Ako čovek radi nasuprot logici, znači on je sišao s uma. Ništa neće primorati čoveka da iskreno teži ka onim postupcima koji su sa njegove tačke gledišta nelogični. Baš zato je, na primer, nemoguće pobediti korupciju. Malograđanin-ateista ne ide na posao da bi spasavao dušu kroz služenje društvu, već zato da bi zaradio novac. To ne znači da je on loš činovnik. To samo govori da je on malograđanin koji nije sposoban da misli u kategorijama koje prevazilaze ličnu trenutnu korist. Njegov cilj je — novac ili resursi druge vrste. Kada je pred izborom da li da uradi ono što je štetno po društvo i da za to dobije mito, ili da se odrekne od novca radi dobrobiti društva, on će i podsvesno i svesno težiti ka cilju radi koga je i došao na tu dužnost.
Drugim rečima, on će raditi ono što je njemu logično. Ništa ga ne može naterati da radi suprotno. Strah pred kaznom neće izmeniti njegovu težnju ka cilju. Činovnik će tražiti način za dostizanje cilja, jer je to u skladu sa njegovom logikom. Nelogične, to jest besciljne stvari neće raditi ni jedan čovek. Korupcija je neuništiva zato što su njeni koreni — u mišljenju malog čoveka, kojim su uslovljene sve njegove težnje
Da bi se obuhvatila pokrenuta tema, neophodno je napustiti shvatanje čoveka kao samostalnog subjekta, i posmatrati ga u sistemu čovek—vasiona. Treba razumeti da čovek nije izolovana čestica, već deo džinovskog kosmosa, koji se u svojim osnovnim postupcima oslanja na nešto celovito što prevazilazi okvire svakodnevnog života.
Kako ljudi vrednuju svoj život? Jedni smatraju da je život, poput neke slučajne fizičko-hemijske reakcije, kratkoročna pojava, rezultat greške, igre slučaja i evolucije. Oni su ubeđeni da kada se život jednom završi, završava se zauvek. Svoje postojanje oni posmatraju kao privremeni boravku u hotelskoj sobi, koju će morati jednom da napuste. Umreti, za njih znači otići u ništavilo, ispariti, ostavljajući iza sebe šaku praha.
Drugi smatraju da je život beskonačna pojava. Za njih je to kuća u kojoj će se uvek nalaziti. Oni veruju da smrti nema, da postoji samo prelazak iz jednog stanja u drugo, uz očuvanje svih crta ličnosti. Menjaju se oblici života, ali njegova suština je nepromenljiva i večna, i mi ćemo kao ličnosti, živeti večno.
Naša priroda je takva da se na privremenom mestu boravka ponašamo na jedan način, a na trajnom mestu boravka, na drugačiji način. Kratkoročno posedovanje nečega aktivira u čoveku pljačkaško-egoistična načela, orijentisana na trenutnu korist. Čovek takvih načela ne brine za to što sve što mu pripada ima slučajan i privremeni karakter. Deviza takvog odnosa je: «posle mene potop». Trajno posedovanje nečega budi u svakom čoveku osećanje domaćina. Od našeg shvatanja života zavisi kako ćemo živeti. Odnos prema svakoj vrednosti određuje se odgovorom na pitanje: da li mi je ova vrednost data na trajno korišćenje ili mi je slučajno pripala na privremenu upotrebu? Ovim odgovorom određuje se i odnos prema glavnoj vrednosti - životu.
Dotaknuta tema nalazi se u oblasti metafizike, koju većina shvata podsvesno, ne uterujući je u krute logičke okvire. Proizilazi sledeće: ako ima Boga, znači naš život je večan, i odnos prema životu je jedan, a ako Boga nema, znači naš život je privremen, i odnos prema njemu je drugačiji. Ako u ovom životu čovek sebe smatra za slučajnog gosta koji je slučajno nastao iz nebića i koji je osuđen da nestane u nebiću, onda se uspostavlja jedna vrsta logike. Ako čovek sebe shvata domaćinom života, koji namerava da živi beskonačno, onda se uspostavlja druga vrsta logike. Ko smo mi: slučajni gosti ili domaćini? Odgovor leži u oblasti vere. Jedni veruju da Boga ima. Drugi veruju da Boga nema. Iz ovoga se formira smisao života. Smisao postoji kod svakoga, čak i ako se nad tim nikada nismo zamislili. On se formira iz dva načina shvatanja života.
Prvi način: smatrati da je naše postojanje slučajna i privremena pojava. Onda sledi da je život isti proces kao i sagorevanje šibice. U našem slučaju to je proces koji se odvija sam od sebe i ima najviši smisao. Proizilazi da je smisao života — uzeti od života što je moguće više, izvući maksimalnu korist od privremeno nasleđenog bogatstva. Svako ograničavanje strasti ispada besmisleno. Ispoljavanje dobrote, morala i pravičnosti koji ograničavaju ispunjavanje životnih zadovoljstava je protivrečno toj logici. Sa te tačke gledišta, sva sredstva koja doprinose postizanju zadovoljstva su dobra i ispravna ukoliko pomažu da se realizuje smisao života. Nema dobrih i loših postupaka, postoje samo korisni i nekorisni. I najstrašniji greh prestaje biti to, ako ispunjava život zadovoljstvom. Dakle, direktan zaključak je — radi šta hoćeš, ne dozvoli sebi da uveneš, uzmi od života sve, i druge parole potrošačke civilizacije.
Ponašanje čoveka zavisi od nivoa njegovih životnih ciljeva. Ako oni prevazilaze okvire ovog sveta — ponašanje je jedno. Ako su u okvirima ovog sveta — ponašanje je drugo.
Čitalac ima pravo da se usprotivi jer je, tobože, čoveka moguće primorati da se odrekne loših postupaka, ako bi mu oni bili nekorisni, na primer, iz straha od kazne. Da, ovo se slaže sa iznetom logikom. On vas neće pljačkati, ako postoji rizik da bude uhvaćen. A ako se nikada ne sazna za to, šta onda? Šta će primorati ovog logično postupajućeg čoveka da se odrekne svog zadovoljstva? Možda mislite, da će tuđa patnja probuditi njegovu savest, i da će se čovek, čiji je smisao života «uzmi od života sve», odreći od svog zadovoljstva? A zašto? Pokušajte da to logički objasnite, ne koristeći pojmove «čast i savest». Zašto bi se on, imajući mogućnost izbora, trebao odreći od onoga što je «dobro» i dati prednost onome što «nije dobro»? Ako nema svemoguće Sile, koja sve zna i vidi, ako je moj život slučajnost od koga se svakog momenta mogu rastati, kakav je smisao u odricanju od zadovoljstava? Nikakav! Treba samo ispoštovati jedan jedini uslov — da ljudi ne saznaju za izvršen prestup. Glavni zadatak se svodi na sakrivanje onih postupaka, za koje je zaprećeno kaznama. Odbijanje bezbedno ostvarivog zadovoljstva prihvata se za osobenjaštvo, glupost, idiotizam. Možeš bezbedno da kradeš, i ne kradeš? Pa ti si budala…
Od ove neumoljive logike ne može se nikuda pobeći. Ona slama tradicionalne predstave o normama ljudskog ponašanja. Ispostavlja se da je poštenje — odlika gluposti, a nepoštenje — rezultat pameti. Zato su ljudi, koji svoj život shvataju kao privremenu i slučajno nasleđenu vrednost osuđeni na život potrošača. Glavne vrednosti neizbežno postaju čulna zadovoljstva, čijim jurenjem društvo stupa na razbojnički put, razjedajući samo sebe. Još je Aristotel govorio da će društvo, koje na štetu morala teži za privrednom i vojnom moći, tu nagomilanu moć odjednom okrenuti protiv sebe.
Drugi način shvatanja života nastaje iz ubeđenja da je čovek tvorevina tajanstvenog i neshvatljivog Najvišeg Bića — Boga. Bog mu je dao večno postojanje. Jednom započevši život, čovek će živeti večno. Menjaće se oblici života i posle biološkog počeće drugi život, uz očuvanje svih osobina ličnosti. Jer je duša besmrtna. Kako će živeti u tom nebiološkom životu, zavisi od samog čoveka. Bog kaže da ako čovek počne da živi po zapovestima (u svetovnoj varijanti — po savesti), onda će, po završetku zemaljskog života, dobiti kao nagradu večni život u blaženstvu. Ako čovek bude narušavao Bogom data pravila, sustići će ga večna kazna. Pri takvom gledištu, život se shvata kao zadatak, koga treba rešiti. Za pravilno rešenje očekuje nas nagrada. Za nepravilno — kazna. Svaki čovek raspolaže talentima koji su neophodni za rešavanje tog zadatka. Interesantno je zapaziti da nas prisustvo talenata ne približava ka rešenju. Pralja sa svojim jedinim talentom, koja celog svog života pošteno pere rublje, može zadobiti raj. Najdarovitiji vladar i vojskovođa koji je osvojio čitav svet i sva njegova blaga, može se naći u paklu. Račun se svodi na kraju. (Ruska izreka: «Pilići se u jesen broje...»)
Čovek, kao slobodno biće, bira bolju varijantu. Shvatajući da je život večan, on će naći smisao u poštovanju moralnih principa, koji nisu izvedeni iz lične koristi, već iz Božjih zapovesti. Čak i ako je to potpuno nepovoljno sa gledišta trenutne koristi, on će svejedno živeti po savesti, jer se njegova logika prostire dalje od logike trenutka. On shvata da je ceo njegov život pred Tvorcem kao na dlanu. Ništa se ne može sakriti, i kazna za prestup je neizbežna. Bog vidi sve.
Iz navedenog razmatranja proizilazi zaključak koji je potpuno suprotan od prehodnog: ako poštene očekuje velika nagrada na nebu, znači poštenje je odlika pameti. Nepošteno ponašanje shvata se kao odlika gluposti, nekaraktera i ograničenosti, jer čovek, radi onoga što je trenutno i prolazno, ne samo da se odriče od neprolazne vrednosti - blaženstva raja, nego još i sebe osuđuje na mučenje.
Uvereni smo da čovek uvek radi ono što je logično. Riba traži gde je dublje, čovek gde je bolje. Ali u koju će nas stranu odvesti logika, zavisi od toga koji smo oslonac izabrali. Postoje samo dva: postojanje i nepostojanje Boga. Naše znanje nikada neće moći pouzdano da dokaže da li ima Boga ili Ga nema. Možemo verovati u postojanje Boga, možemo verovati u Njegovo nepostojanje, ali i u jednom i u drugom slučaju, mi ćemo VEROVATI. Mi to nikada ne možemo ZNATI. Sva naša znanja u odnosu na onoga ko je Apsolutan su manja nego što je kašika vode u odnosu na okean. Glupo je, posle detaljnog ispitivanja pune kašike vode zahvaćene iz okeana, objaviti da u okeanu nema kitova. Još je gluplje na osnovu naših znanja objaviti da u vasioni Boga nema. Tobože, Gagarin je u kosmos leteo i tamo nije video Boga. Zapamtite ovu činjenicu. Kasnije ćemo je detaljnije razmatrati, kada pređemo na metafizičke komponente naših ciljeva.
Oslanjajući se na različite polazne tačke, dobijamo različita merila pomoću kojih određujemo šta je dobro a šta loše. Čovek nikad neće žrtvovati višu vrednost radi niže. U vreme požara najpre se spašava ono što je najvrednije. A nikada obrnuto. Recite mi šta je za vas najvrednije i možemo predvideti vaše ponašanje u slučaju požara.
Šta je za vas najveća vrednost — večna duša ili privremeni život? Od odgovora na ovo pitanje zavise svi čovekovi postupci. Ovo se najbolje moglo videti na «Titaniku» koji tone, gde je svako spasavao svoju najveću vrednost. Za jedne je to bila duša i spasavajući svoju dušu, oni su ustupali mesta u spasilačkim čamcima ženama i deci. Za druge je najveća vrednost bio život i oni su, gurajući žene i decu, spasavali svoju kožu. I jedni i drugi su radili ono što je logično. Samo, logika jednih je imala različitu polaznu tačku od logike drugih.
Ako čovek radi nasuprot logici, znači on je sišao s uma. Ništa neće primorati čoveka da iskreno teži ka onim postupcima koji su sa njegove tačke gledišta nelogični. Baš zato je, na primer, nemoguće pobediti korupciju. Malograđanin-ateista ne ide na posao da bi spasavao dušu kroz služenje društvu, već zato da bi zaradio novac. To ne znači da je on loš činovnik. To samo govori da je on malograđanin koji nije sposoban da misli u kategorijama koje prevazilaze ličnu trenutnu korist. Njegov cilj je — novac ili resursi druge vrste. Kada je pred izborom da li da uradi ono što je štetno po društvo i da za to dobije mito, ili da se odrekne od novca radi dobrobiti društva, on će i podsvesno i svesno težiti ka cilju radi koga je i došao na tu dužnost.
Drugim rečima, on će raditi ono što je njemu logično. Ništa ga ne može naterati da radi suprotno. Strah pred kaznom neće izmeniti njegovu težnju ka cilju. Činovnik će tražiti način za dostizanje cilja, jer je to u skladu sa njegovom logikom. Nelogične, to jest besciljne stvari neće raditi ni jedan čovek. Korupcija je neuništiva zato što su njeni koreni — u mišljenju malog čoveka, kojim su uslovljene sve njegove težnje
- Izvor
- Koщeй Bessmertnый
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
